Професор Београдског универзитета Мило Ломпар сматра да ће Србија у извесном смислу у геополитичком погледу “бити стављена под контролу превасходно Запада”.
Ломпар је казао “хтели ми то или не, та контрола ће бити од споља”.
Истовремено, наводи да оно што је посебно негативно код актуелног режима, како га назива “Вучић–Брнабић”, јесте да под исприком јаке вербалне приче да се томе (утицајима и контроли Запада) тобоже противи, постојећа власт “у ствари утире пут потпуној контроли и искоришћавању наше земље у најнегативнијем могућем смислу”.
Ломпар оцењује да иако би потпала под западну контролу, Србији стоји на располагању известан маневарски простор да на прави начин артикулише своје политике, указујући да данас на Западу, ни међу чланицама Европске уније, нису све земље једнодушне и неподељене, те наводећи по одређеним стварима примере Шпаније, Мађарске, Бугарске итд.
“Није тачно ни оно што тврде ‘другосрбијански представници и медији’, следећи доминантно немачки утицај, да мораш да се предаш, малтене свега да се одрекнеш… Није то баш тако. Пошто они иду у резултанти немачке политике, рекао бих да такво виђење нема никакве обзире према сопственом народу и земљи и оно је за сваку осуду. Увек постоји простор за политичко деловање, ако не у потпуности, оно барем значајно или у мери у којој је то могуће”, оценио је професор Ломпар и додао да основна, темељна идеја треба да буде на линији “заштите нашег народа у Црној Гори и Босни и Херцеговини, као и заштита мањинских права српског народа у Северној Македонији и Хрватској, у складу са највишим европским стандардима”.
Србија треба да буде грађанска држава изнутра, да равноправност свих буде зајамчена, а према споља да брани државни суверенитет, тј. своје право да одређује садржаје сопственог културног и националног развитка, додао је Ломпар.
Он је, говорећи о унутрашњополитичким питањима, нагласио да између власти и опозиционих фактора, и поред, како је рекао, велике реторике и фанфаронаде, “у суштини имамо једну сличну корелацију кретања чији је главни циљ ЕУ”, а на тај начин се, сматра, омогућава да се ствара нека врста затвореног система.
“И једни и други чине тај систем затвореним, не само власт него и (парламентарна) опозиција. Опозиција је код нас резервоар промашаја, потпуно се одмакла од улоге коју је опозиција некада имала у нашем друштву, и за време власти Слободана Милошевића 90-их, и у периоду до 2012. Ми сад присуствујемо једној опозицији која је изгубила сваку уверљивост. Напросто, људи тој опозицији не верују”, истакао је Ломпар и навео да студенти и студентски покрет, од кад се појавио, разбија структуру тог, како је описао, затвореног система.
Симптом
