Председник Србије је, водећи своју функционерску предизборну кампању за изборе који још нису расписани, посетио Ужице – први у низу градова за које су зли језици говорили да не сме да их посети.
Технички гледано, председник може да дође у сваки град. Додуше за такав подухват потребно му је око 1.000 полицајаца и пар стотина хулигана, који ће га заштитити тамо где полиција не може. Направиће шест прстенова обезбеђења и онда председник унутар тих прстенова може потпуно слободно да се шврћка.
У Ужицу смо могли да видимо како ће изгледати Вучићеве посете градовима у којима баш и није најомиљенија личност.
Пре доласка председника и његових обожавалаца, као претходница ће ићи одреди лојалиста, који ће да преваспитају оне грађане који нису одушевљени његовом посетом, а полиција ће интервенисати само у крајњој нужди, ако, на пример, лојалисти мало претерају, па њих десет почне да млати једног човека. Хапшење и привођење, наравно, не долазе у обзир.
Затим ће се направити обруч око простора где ће да беседи са троструким кордоном полиције, без обзира на број оних који би да му покваре наступ. Када се митинг заврши, председник и његови следбеници ће слободно отићи из града уз пратњу стотина полицајаца и сутрадан ће он да каже: „Ето, је л’ видите да могу и смем.“
Руку на срце, није нормално, а ни демократски, да председник државе или било ко други не може мирно да одржи свој скуп.
Међутим, проблем је што добар део грађана Србије Вучића више не перципира као легитимног председника, нити СНС као политички субјекат, па се зато и дешавају онакве сцене као у Ужицу.
Због чега је тако, то је питање за Вучића, али се чини да се он уопште не потреса због ове чињенице.
Друга страна је такође у проблему, јер њихова тврдња да Вучић не сме да посети неки град баш и „не пије воду“.
Тачно је да председник не може да посети велике градове без буљука полиције и ћаци фаланги, али он са тим нема никакав проблем. Њему је битно да је био, начин га не занима.
Истина је и да ова друга страна не може да га спречи у намери да посети одређени град, јер не постоји критична маса која би могла да се супротстави сили коју он користи, већ углавном добију батине, а за утеху им остаје да кажу како је морао силом да их спречи да би дошао.
Слично ће бити и на дан избора.
Следећи на списку „забрањених“ градова је онај где је све почело – Нови Сад, око којег Вучић кружи већ годину и по дана, али никако да направи неки већи скуп.
Последњи пут кад је био, упропастио је посао једном фастфуду, јер је код њих појео сендвич.
Ако заиста дође у Нови Сад, плашим се да у опасности није само продавница брзе хране.
Извор: Угљеша Бокић/Данас
