За годину дана примили су две и по плате, а могли би да остану и без здравственог осигурања. Због тога су радници зрењанинског Стила, државног предузећа које запошљава особе са инвалидитетом у генералном штрајку. Одговори државе и руководства и даље изостају.

Због, како кажу, „годину дана неизвесности и годину дана агоније“ – запослени у зрењанинском предузећу Стил поново су ступили у генерални штрајк. За тих годину дана рада примили су само две и по плате.

„Сваки трећи дан се једе, када се има, када се нема, ћутиш и уживаш, преко ноћи не спаваш“, каже Катија, један од запослених.

„Добијем од сестре паре, али не може ни сестра нон стоп да ме обезбеђује“, рекао је Иштван, један од радника.

„Када дођем ујутру и видим радника, колегу и колегиницу, па ми дођу и кад им видим сузе у очима, па колеге ту плачу на радним местима, и још директор каже мало избацујете, а ми немамо морал да дођемо и радимо јер не дају нам паре које смо зарадили“, истиче Маринко, један од радника „Стила“.

„Без нових уговора и без накнада“

Реч је о државном предузећу које запошљава претежно људе са инвалидитетом и које је у блокади још од прошле године. Званичног образложења зашто им плате касне кажу нису добили. Многи су у међувремену отишли, а они који су остали тврде да раде више послова него раније – без нових уговора и без накнада.

„Притисак је тај што се увек каже да смо мало урадили и да не радимо довољно и да не можемо да зарадимо за плату, али ми смо инвалиди и радимо ко колико може, а трудимо се максимално. Рецимо ја сам ширпер и не радим на једној, већ на пет или шест машина, иако сам инвалид у ногу, не смем дуго да стојим, ја трчим тамо-вамо“, наводи једна од радница, Далиборка Раденов.

Док директор, према њиховим речима, чека помоћ државе, надлежна министарства већ годинама пребацују одговорност са једних на друге. На позиве радника скоро више нико и не одговара.

„Представим се ко сам и мени се прекине веза, једноставно не желе да причају са мном“, навела је Раденов.

И прошле године протестовали су због кашњења плата и умањених примања током плаћеног одсуства. Синдикати су још тада упозоравали на притиске да се прихвати статус технолошког вишка, а радници сада тврде и да им се сугерише да се не обраћају инспекцији и другим институцијама.

Проблеми трају годинама

„Нема ко да нас брани, ни психолог, ни социјални радник ни правник који је ту. Институцијама тамо да се жалимо, не смемо, јер нам кроз причу говоре „не у инспекцију, не ово не оно“, наводи Маринко.

Да проблеми трају годинама показао је још 2024. и извештај Државне ревизорске институције да су зараде запослених неправилно умањене.

Када се све то сабере, колико су вам укупно дужни? „Па у просеку, по раднику око пола милиона (динара)“, навела је једна од запослених.

Радницима је прошле године обећавано да ће проблем бити решен, а о судбини фирме расправљало се чак и на седницама Владе Србије.

„Ништа од тога није било, држава је окренула главу, видели сте како они живе, а само 100 метара даље налази се Линглонг, дакле страни инвеститор, где се буквално лопатама паре сипају“, рекла је Соња Пернат, самостална посланица.

Упити су послати надлежним министарствима и руководству „Стил“ – одговоре, као и запослени своје плате, Н1 још увек чека.

Извор: Н1