Ваша светости, то су деца. Наша дивна и благовесна деца.
Чеда, и Ваша и моја. Наша деца, Ваша светости.
Оно најбоље од нас, па ако не ваљају до нас а не до њих.
До Вас и мене, Ваша светости.
Ако лутају, ми смо их одвели на погрешан пут, Ви и ја, нашим су стопама проходали…
Ако греше – грех је наш, Ваш и мој, ми смо га прећутали очекујући да га они исповеде.
Видите ли, Ваша светости, колики су крст понели?
Не припада им толики, деца су то, али га носе, поносно, срећни, дигли га до изнад неба, ко перо…
Понели крст – крст понео њих, поносан на децу крстоносце, видите ли Ваша светости?
Видите ли где корачају с иконама? Претрнуле и окамениле руке али не дају иконе. Никоме!
Где год да су пошла та дивна деца – стићи ће, тамо су већ, крстоноше и иконосци.
Што је за нас тајна сутрашњега дана – за њих је сазнање.
Чекају нас тамо где смо ми требали да их поведемо, но лакше нам је било путевима земаљским него Божијим.
Ако ова дивна деца нису милост Божија – шта јесте, Ваша светости?
Не идеализујем их, нити им се идолоклањам, но гледам и слушам…
Одавно нисам ову дивну мученицу Србију чуо распеванијом и видео раздраганијом.
Никло је куд год су деца ходила. Развејао се полен. Умирили ветрови. Стрчале планине, ко деца, да изађу пред њих…
Јесу “обојена”, признајем – у три свете боје, друге не видех, а Ви, Ваша светости?
Не чух да призивају кога до Господа и да певају коме до Србији!
Не видех да им је шта друго срце до Косова и Метохија, и не видех да га деле, кантаре колико га је довољно за нас, а без колико можемо?!
Знају деца да не можемо ни без шаке светиње, знају боље од нас да нема ни поделе, нити предаје, знају да други камен до дечанског немају.
И камење је процветало куд су ходила деца ксртоноше и иконосци…
Не видех сутра које им нудимо, Ваша светости, ни Ви ни ја, но видех сутра у које нас зову, и радујем се тамо да осванем.
У Бога верујем, па како да у децу не верујем кад онолики крст понела?! И мој, и Ваш, да нас растерете, а заслужили смо воденични камен да вучемо за собом ко казну.
За себе знам да јесам сигурно, Вама не желим и нећу да судим, деца су ме научила бољем од тога.
Замерам ли им шта?!
Да! Себе им замерам, ништа учинио нисам да она учине све!
Србија пева, а већ сам заборавио кад сам је чуо…
О њима, нашој деци, Ваша светости.
И што је тежи крст – лакше га носе!
Скамениле се руке од бола ал не дају иконе, никоме!
“Обојена” деца у три свете боје.
Наша деца, Ваша светости, оно најбоље од нас лоших. Ми смо њима били дужни Србију, а они ће је нама оставити.
Праштајте Ваша светости, грешан сам, но овај грех нећу да исповедим!
Ја до Бога и ове деце друго немам, па ако су чему крива – моје је!
Уз њих се Србија распевала, уз нас се борила за ваздух…
Куд ћемо то, Ваша светости, ако на децу бацимо камен?!
И тај камен је процветао куд год су ходили, на њих ће пасти ко лат, а нама ће се вратити ко ропац планине…
Праштаје, Ваша светости, ја себи не могу!
Били смо им дужни боље сутра, а они бољи су већ тамо и зову нас…
Крстоносци и иконоснице. Србија пева, одавно није.
Чујете ли, Ваша светости?
“Обојена” деца, у три свете боје…
Михаило Меденица
