Сви они који су веровали да су кључни актери данашње политичке сцене 5. октобра 2000. године седели престрављени у својим мишијим рупама, грчевито чувајући главе — живе у заблуди. Не само да нису били у паници, него су седели удобно, сигурни, са задатком. Нису чекали промену система — они су били део система. Промена је морала да делује као побуна, али да у суштини буде контролисана транзиција. Систем је морао да преживи. И преживео је.
Зато се данас, више од две деценије касније, све оно што се симболично очекивало од фамозног „6. октобра“ своди на још једну пропуштену шансу. А можда и више — на перфидну превару. Јер тај „дан после“ никада није дошао. И да смо га имали три пута, резултат би био исти: они који су држали узде пре 5. октобра само су их елегантно предали својим клоновима. Промена без лустрације, револуција без одговорности, слобода без истине.
Данашња власт је производ тог континуитета лажи. Лажне опозиције, лажног бунта и лажних нада. Мост преко кога је стари режим прешао у нови облик, без губитака. Мост који је, наравно, добро плаћен. Цена? Наша вера у правду, поверење у институције и сећање на идеале. А данас, када ти исти људи (или њихови политички наследници) држе палице моћи, када се њихова деца школују у најскупљим школама, док наши једва преживљавају, морамо их подсетити: ниједна власт није вечна. Све илузије се кад-тад распрсну.
Тако су и Ермаков и његови јатаци, који су мислили да су заувек уписани у историју као победници, завршили заборављени, презрени — и сломљени. Сам Ермаков је умро у агонији лудила, прогоњен сенкама невиних које је убио, молећи за опрост ликове које је само он видео. Јер тамо где људска правда закаже, Божја не заборавља.
Данашњи систем не верује ни у шта осим у пролазно — новац, моћ, манипулацију. Али долази време када ће се и њима неко приказати. А кад се то деси, неће им помоћи ни странке, ни обезбеђење, ни пароле.
И док год се истина не погледа у очи — да смо преварени, изиграни и продани — Србија ће и даље газити у месту. Без 6. октобра. Без катарзе. Без правде. А кад та правда закуца, неће питати ко је био само „мост“, а ко је газио по њему.
Бојан Јовановић
Фотографија: твмост.инфо
