„Пре свега, не смете изгубити жељу да шетате. Свакога дана ја се прошетам у стање добра и одшетам од сваке болести. Шетао сам се до својих најбољих мисли и не знам да постоји мисао толико тегобна да се од ње не може одшетати.”

Серен Кјеркегор

Када прошетате градом – било да је то ужурбани Београд, или уски тротоари Бора и Новог Пазара – шта заправо видите? Аутомобиле који доминирају, паркиране где год стигну, пешаке који се пробијају између хаоса, или можда понеки тренутак живота: комшију који ћаска, дете које трчи за лоптом, деку који седи на клупи?

На улицама градова, тротоари су много више од пуких стаза за кретање пешака. Они су жива ткива градског организма, нервне мреже које преносе импулсе свакодневног живота. Да бисмо разумели град, морамо прво разумети тротоар. И као што нас је учила Џејн Џејкобс, а касније продубио Јан Гел, тротоар је много више од физичке површине: он је простор безбедности, сусрета и одрастања.

У овом тексту истражујем улогу, смисао и функцију тротоара, водећи се мудрошћу Џејкобсове и Гела, али и сопственим искуствима из градова Србије, где тротоари често више личе на полигон за преживљавање него на простор за живот.

Безбедан тротоар је темељ живог града

Сећам се јутара када бих као дете истрчавао на тротоар испред своје зграде. То није био обичан комад бетона. Био је то свет за себе: свет у коме сам учио шта значи припадати, свет у коме сам, без иједне изговорене речи, знао да сам део нечега већег. Ту су биле комшије које су са својих тераса посматрале игру деце, продавци који су свакодневно распакивали своје тезге, познати пролазници чије би лице постало део нашег колективног памћења. Тротоар нас је учио да град није збир зграда, већ мрежа живота.

Улична безбедност, како је Џејн Џејкобс назвала, није долазила из страха нити из надзора, већ из присуства. Из тих тихо присутних очију које су са осмехом пратиле свакодневицу. Знали смо да, ако се нешто догоди, неће реаговати систем, већ човек. Човек из комшилука. Та сигурност, органска и спонтана, није се могла наредити, она је расла из живота тротоара.

Више о путовање са Џејн Џејкобс од Бора до Њујорка прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/смрт-и-зивот-српских-градова-фото-видео/

Џејкобсова наглашава да безбедност долази из разноликости и густине активности. На тротоару где су продавнице, кафићи, где људи шетају и дању и ноћу, криминал се смањује јер нико не жели да буде примећен. Гел надограђује ову идеју: широки, осветљени тротоари, са клупама и дрвећем, позивају људе да остану, а не само да прођу.

У Данској, коју Гел често узима за пример, тротоари су дизајнирани за пешаке, не за аутомобиле. У Србији, међутим, тротоари често нису безбедни ни физички ни друштвено. Паркирани аутомобили, рупе, стубови, па чак и контејнери, претварају их у стазу с препрекама. Без уличног мобилијара, дрвореда, без инфраструктуре за особе са инвалидитетом.

Како онда очекивати да се деца играју, а старији шетају? Безбедан тротоар је темељ живог града, а ми га, нажалост, често третирамо као вишак простора за паркирање.

Тротоар као место контакта

Тротоар је био сцена непланираних сусрета, кратких разговора који су значили више него што би иједна формална комуникација могла. На њему су се одвијале све важне церемоније свакодневног живота: поздрави, смех, задиркивања, случајна руковања и сусрети погледа. Град, онај прави, не постоји без тих ситних, необавезних контаката који граде ткиво заједнице.

Јан Гел нас је подучио да простор у којем желимо да останемо, да застанемо, да прошетамо без журбе, постаје простор људског достојанства. Тротоар није само пролазно место између две тачке. Он је сам циљ, простор у коме живот града пулсира. Где људи успоравају, дишу пуним плућима, где могу да гледају једни друге, а да то не буде непријатно.

Гел наглашава да дизајн тротоара мора подстицати интеракцију. Клупа окренута ка пролазницима, дрво које прави хлад, продавница са излогом – све то позива људе да застану, да се осмехну, да разговарају. У Копенхагену, где је Гел радио на преображају улица, тротоари су широки, пуни људи, са просторима за седење и дружење. Код нас, у Бору, где има потенцијала за такав дизајн, тротоари су постали изложбени простор аутоиндустрије.

Ако желимо градове у којима се људи познају, морамо тротоарима вратити улогу друштвеног лепка.

Више о томе како је улица од јавног добра постала центар капиталистичке неправде прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/

Деца као мерна јединица тротоара

Џејкобсова посвећује посебну пажњу деци на тротоарима. За њу, тротоар је школа живота – место где деца уче друштвене норме, преговарају, сукобљавају се и мире, све под будним оком одраслих. Ово је посебно важно у градовима где паркови нису увек доступни.

У Србији, међутим, тротоари ретко испуњавају ову функцију. Деца се играју на паркингу или у дворишту, јер тротоари нису ни безбедни ни привлачни. Сећам се како смо као клинци у Бору правили „базу” на тротоару поред зграде – данас тај простор заузимају аутомобили.

Деца, особе са инвалидитетом, мајке са децом у колицима и наше баке и деке су најбоље мерило квалитета тротоара. Јер дете неће остати у простору који га плаши. На добрим тротоарима деца се играју. Скупљају кликере, цртају кредама, држе се за руке, возе ролере и скејт. Уче како да се опходе, како да припадају. Тротоар је за њих био учионица без зидова, учитељ који не предаје речима него присуством.

Ми смо као деца, посматрајући пролазнике, учили правила улице: када треба стати, када и где прећи улицу, како поштовати сигнализацију, када поздравити, коме се насмејати, од кога се удаљити. Асимилација у заједницу није процес у учионици, већ процес на улици. Улица их је учила животу. Када тротоар постане непријатељски, када је сужен, опасан, неприступачан, тада се и детињство повлачи, губи, нестаје у затвореним просторима.

И тако, корак по корак, тротоар нас је водио до паркова, школа, игралишта, тих зелених пропланака унутар бетонских пустиња. Али ако пут до парка није пријатан, сигуран, занимљив, ни сам парк неће живети. Ове зелене тачке, како је то Џејн говорила, нису саме себи довољне. Њихова снага зависи од тога како су повезане са свакодневним животом тротоара.

Улица без доброг тротоара је улица без живота. Град без живота је заборав. На тротоару се одвија оно суштинско: невидљива размена између људи, без које ниједна заједница не може опстати. Улица која није за људе постаје полигон за брзину, место које се брзо прође, место које се жели избећи.

Ако желимо да наша деца одрастају у заједници, а не само пред екранима, тротоари морају постати простори за игру, учење и дружење.

Више о томе како је град избацио децу са улице прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/заробљени-у-непокретности-улице-и-градови-без-деце/

Парк је продужетак тротоара

Џејкобсова наглашава да локални паркови и тротоари раде заједно. Парк је продужетак тротоара – простор где се игра наставља, али са више простора за игру, одмор, заједничке активности. Међутим, ако тротоари који воде до парка нису безбедни или привлачни, парк остаје празан.

У Бору, на пример, паркови имају огроман потенцијал, али тротоари који их повезују са стамбеним зонама често су у лошем стању и окупирани паркираним возилима. Џејкобсова би рекла да је то промашај: град не живи ако његови делови нису повезани.

Гел иде корак даље: паркови и тротоари морају бити дизајнирани за различите активности. У Градовима за људе описује паркове са просторима за пикнике, игру, али и тихе кутке за читање. Тротари који воде до њих морају бити широки, осветљени, са пуно зеленила. У нашим градовима, ретко виђамо такав приступ.

Како онда очекивати да људи тамо проводе време?

Ко нам је отео тротоар?

Мишљења сам да је срж проблема у „техничкој интелигенцији” (саобраћајни и грађевинки инжењери, урбанисти, архитекте, просторни планери). Тачније, све оне струке које се баве креирањем и планирањем простора.

Поменуте струке је захватио дух модернизма, инвеститорског урбанизма и аутоиндутрије. Своје знање и стручност су подредили крупном капиталу и интересима политичке „елите”. Самим тим човек не заузима место у њиховим визијама града већ је он тај који смета. А све што не доноси профит треба истуснити из простора – децу, особе са инвалидитетом, старије грађане, бициклисте.

Можемо слободно рећи да део проблема проистиче и из саме законске дефиниције: Тротоар је посебно уређен део пута поред коловоза намењен првенствено за кретање пешака. Пошто је тротоар „посебно уређен део пута”, да видимо шта је то пут по закону: Пут је изграђена, односно утврђена површина коју као саобраћајну површину могу да користе сви или одређени учесници у саобраћају, под условима одређеним законом и другим прописима.

Више о томе како је мобилност постала класна привилегија прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/мобилност-као-класна-привилегија/

Наизглед законском дефинисању тротоара нема се шта замерити, осим што је штуро, хладно и стерилно. Човек је истиснут у старту. Нема га. Људска димензија је укинута. То је довело до ширих тумачења, слободних процена, манипулација и злоупотреба.

Једна евидентна манипулација и злоупотреба је такође дефинисана законом: Возач не сме да заустави или паркира возило на тротоару, осим ако је то дозвољено (регулисано) саобраћајном сигнализацијом, и ако на тротоару, када је возило паркирано, остане слободан пролаз за пешаке најмање ширине 1,60 метара, који не сме бити уз ивицу коловоза.

Како сад то? Зар нису дефинисали да је тротоар пут за кретање пешака? Откуд ту сад возила? Код наших креатора саобраћајне политике увек има оно „али, осим, ако и сл.”, са којим се обрачунавају са рањивим учесницима у саобраћају. Треба и законски оправдати капитал који доноси аутоиндустрија.

Дакле, забрањено је паркирати се на тротоару „осим ако је то дозвољено (регулисано) саобраћајном сигнализацијом”. Врло брзо смо од забрењено дошли до дозвољено уз помоћ саобраћајне сигнализације.

Више о улици као фактору друштвене неправде прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/

Да би иронија и безобразлук наших креатора саобраћајне политике била још већа, морали су да покажу и „милост”: да се остави најмање 1,6 метара за пролаз пешака. Да ли је тих 1,6 метара довољно са особу у инвалидским колицима, мајку са дететом у колицима, мајку која држи два детета за руке, за децу која у групи пешаче до школе, за баку са цегерима која се враћа из продавнице? Наравно да није. Да ли је то угрожавање њихове безбедности и права на слободно кретање? Јесте!

Када се тако законски поставе ствари и када иза тога стоји капитал ви ангажујете креаторе саобраћајне политике да од тротоара направе нешто хладно, безлично, небезбедно и дискриминишуће. И на крају се све своди на неке техничке флоскуле „пешачки саобраћај”, „пешачки токови”, „капацитет тротоара”, „безбедан прелазак улице”, који више ништа не значе јер људи нема.

Овде не требамо заборавити и Паркинг сервис, који управо ове законске одредбе користи да окупира тротоаре, исцрта паркинг места и то наплати. Све то доводи до незгода у којима рањиви учесници у саобраћају страдају. А кад до страдање дође, онда можете чути креаторе саобраћајне политике који кажу: дете је неопрезно ступило на коловоз.

На крају, кривица пада на дете и његове родитеље, док су сви остали у том ланцу добри и зарађују на смрти невиних.

Више о машинофилији и како су градови жртвовани аутомобилу прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/култ-аутомобила-систем-који-нас-поробљава/

На тротоару, где још дише град

„Нека ме носе ноге од стакла
ја се не заустављам
овај пут нема крај
будан сам
претпостављам.”

Даркwоод Дуб/Испод реактора

Ходајући родним градом, често се питам: какав је однос између човека и тротоара? Када ходамо улицом, осећамо ли њену причу? Видимо ли очи које нас гледају изнад излога, са прозора? Осећамо ли невидљиве нити које нас повезују са странцима, са пролазницима? На добрим тротоарима, град нам шапуће да припадамо. На лошим, урлик тишине нас тера да журимо, да се склонимо.

Град се препознаје по тротоару, као што се човек препознаје по погледу. Тротоар је поглед града на своје грађане. Ако је широк, ако позива да се застане, да се седне, да се смеје – тада знамо да је град пријатељ. Ако је узак, затрпан аутомобилима, гурнут уз фасаде, знамо да нас је град издао.

Борба за тротоаре није борба за асфалт, већ за право да будемо људи међу људима. Да успоримо. Да проживимо дан са другима, а не поред њих. Да нам деца одрастају у заједницама, а не иза зидова. Да старији могу сести, посматрати, разговарати. Да простор припада свима, а не само онима у возилима.

Тротоар је место где се људи препознају, где се живот преноси погледом, осмехом, речју. Он је простор у којем град пулсира. Он је почетак и крај сваког нашег дневног путовања.

Зато чувајмо своје тротоаре. Јер чувајући њих, чувамо себе, свој град, своју будућност. Чувамо право на једноставно, достојанствено постојање. Јер на крају дана, тротоар је све оно што нисмо знали да нам недостаје – док га нисмо изгубили.

Зато ходајмо. Застајмо. Погледајмо око себе. На тротоару, још увек, ако имамо среће, град дише. Дишимо с њим.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружење Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)