Ми, нешто мање млади, сећамо се оног цртаћа „Сезона лова“, у коме Душко Дугоушко и Патак Дача, маскирајући се све време у оног другог, наизменично прелепљујући летке на којима пише за кога не важи „ловостај“, да л’ на зечеве или на патке, и окрећући цев пушке на једну и на другу страну, на крају заједнички доакају ловцу Елмеру… све уз неодољиву реплику Николе Симића алиас Душка Дугоушка: „Упуцај га сад, упуцај га сад…“

На ту отимачину око „пушке“ која се појавила у првом чину, подсећа хистерично махање власти наводним доказима о, сада већ не само, некаквим обојеним револуцијама и опозиционо-студентским заверама него чак и експлицитним тврдњама Поглавичиних евет-ефендија да је у току „тужилачки државни удар из кругова у ТОК-у“! Поглавица лично говори о „увезаним мафијашким структурама у тужилаштву и правосуђу“, па се, као, пита „а шта је ово него државни удар?“, док један вучићоид мождани удар једног министра квалификује, ни мање ни више него као – „масиван, озбиљан државни удар“.

И све то у тренутку када је, коначно, након што су студенти и народ на улицама идентификовали суштину проблема („Ниси надлежан!“), и делу политичке опозиције „дошло из (посланичке) фотеље у главу“, па су и сами почели да слажу с тим да је председник Републике узурпирао све три гране власти.

У тексту „Тужибаба и ТужиЛАЖштво против тужилаштава“ (27.6.2025) писао сам о томе да председница Народне скупштине која је, 25. новембра прошле године, извршила државни удар отимајући и окупирајући прерогативе тог највишег уставотворног, законодавног и представничког тела, из позиције пучисте, сада додатно прети “привођењем, хапшењем и идентификацијом терористичких организација”.

Успут је и противуставно „сугерисала“ независном правосуђу какву пресуду треба да донесе у случају ухапшеног краљевачког опозиционара Ивана Матовића, јер је он, по Поглавичиној Тајници, „планирао атентат на највеће државне функционере, пре свега Вучића“.

.  .  .

Е, да бисмо расправљали о државном удару, да се подсетимо прво шта је и шта би требало да буде држава.

Држава је, у политиколошком смислу, организована политичка заједница људи на одређеној територији, која има суверену власт и апарат силе да обавља своју функцију и јамчи безбедност грађанима. Са правног аспекта, држава је систем људи и функција који стварају правила обавезног понашања, а њихову примену обезбеђују принудном снагом којом располажу.

Кључни елементи државе су стално становништво, одређена утврђена територија на којој та држава врши власт и сама суверена власт, суверена и независна унутар земље, али и на међународном плану.

ФОТО: Инстаграм

Без сва три ова елемента, држава не постоји.

Платон  је први знани мислилац који је сматрао да државом не треба да управљају ни најбогатији ни најлукавији, па чак ни најчастољубивији, већ – најмудрији. Зато је он државу, одвећ идеалистички, моделирао као јединство филозофије и политике, што значи да се – у држави мудрост политички институционализује.

Погледајмо како то изгледа када ове елементе државе ставимо у контекст онога што пише у Уставу Србије, на једној, и онога што је политичка стварност у Србији, на другој страни.

Члан 2 („носиоци суверености“) Устава Србије прописује да „ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана“.

Иако у члану 4 („подела власти“) стоји да „уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску“, да се „однос три гране власти заснива се на међусобном проверавању и равнотежи“, али и да је „судска власт независна“, ми у стварности имамо октроисано „јединство власти“ оличено у, „три у једном“, личности Свевладара.  

Члан 8 Устава каже да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, а „граница неповредива“. Али, то не спречава Поглавицу да, још од Првог бриселског, па, ево, до француско-немачког плана и Охридског споразума, наводно у име грађана Србије, прихвата споразуме који доводе у питање територијални интегритет и уставноправни суверенитет Србије.

Шта је држава за изабраног председника свих грађана Србије и самотитулисаног поглавицу племена Ћација, показује летимичан поглед на контекст у који је, уочи видовданског студентског протеста, трпао појам „држава“, мислећи на Србију чији је председник, али још више – на себе самог.

Елем: „држава је нападнута споља и изнутра“, „држава је решена да се обрачуна са…“, „држава ће сачувати мир и стабилност“, „држава је решила аферу Јовањица“, „држава је доста урадила за Панчево“, „држава ће помоћи студентима који желе да уче“, „држава све учинила у погледу одговорности за пад надстрешнице“, „држава је спремна да уложи велики новац у Крушик“, „држава је забранила све скупове“, „држава више неће толерисати насиље“, „држава је убила Ћурувију“, „држава је превентивно веома успешно деловала“, „држава је одлучна да спречи насиље на Видовдан“, „држава је у Храм Светог Саве уложила 43 милиона евра“, „држава ће победити“, „држава ће интервенисати“, „држава ће бирати тренутак када ће у потпуности да заведе ред“, „држава ће да ради свој посао“, „држава плаћа 60 одсто минималца“, „држава није играчка“, „држава ће обезбедити стоку домаћинима који су је изгубили“, „држава ће субвенционисати станове за студенте“, „држава припрема велики пакет мера“, „држава храни све телевизије у Србији“, „држава ће помоћи да се уради вртић у Малом Црнићу“, „држава ће давати 300.000 за прво дете“, „држава улаже подједнако и у Звезду и у Партизан“, „држава ће бити уз Србе на КиМ“; „држава ће знати да награди рударе“, „држава посвећена решавању проблема“, „држава слуша грађане, радимо и градимо“, „држава данас има новца због мера које смо спровели“, „држава се припрема за тешку зиму“, „држава нам је нападнута, идемо у формирање покрета за наредних 10-15 година“, „држава крвари“, „држава се не плаши никога“, “нико није јачи од државе“, „држава ће бити одбрањена“,  „не дамо државу“… и: „Држава ће у суботу одсвирати крај!“

Па, ви сад видите шта је све то и шта све још може да буде држава!

Легенда вели да је француски краљ Луј XИВ („Краљ Сунце“) своју најпознатију реченицу –  “Држава – то сам ја!” (фр. “Л’éтат ц’ест мои!”) – пред париским парламентом, изрекао 13. априла 1655, када је имао само 16 година, а већ 12 година владарског „искуства“! Историја потврђује да је потом, од 22. године свог живота владао апсолутистички све до смрти, 1715, односно чак 54 године!?

.   .   .

Све озбиљне политиколошке дефиниције се слажу у томе да државни удар или преврат (фра. цоуп д’éтат) означава изненадну, неочекивану, противуставну промену власти или дела власти на подручју једне државе, у којој су главни актери увек неки највиши државни званичници или војска, пак, ако је реч о пучу као милитантној врсти преврата (нем. Путсцх). Важно је и то да државни удар (за разлику од револуције, макар и „обојене“) не тежи промени друштвеног поретка, већ само – прерасподели власти унутар исте политичке структуре.  

Цвијетин Миливојевић

Познати теоретичар политичког насиља, професор Драган Симеуновић, говори (и) о „државном удару одозго“, као врсти преврата у коме су главни актери „врховни носиоци власти, односно монарси и шефови држава који државне ударе спроводе с циљем да апсолутизују своју власт или да је прошире до извршне власти“.

Он, иначе, државни удар дефинише као посебну врсту насиља, политичког насиља које представља „директну или индиректну, латентну примену силе у сфери политике и политичког, односно као директну или индиректну примену силе над свешћу, телом, животом, вољом и материјалним добрима стварног или потенцијалног, односно претпостављеног, политичког противника“.

Према Симеуновићу, мотив за спровођење „државног удара одозго“ често лежи у „осећању незадовољства до кога долази у ситуацијама у којима се примећује постојање великог броја посредника који се налазе између врховне власти и народа“.

Шта би, рецимо, било него школски пример државног удара – да не идемо исувише у историју Поглавичиног председниковања Србијом – понашање Лава Који Седи На Две Хоклице непосредно после трагедије у Новом Саду. Он је, најпре, јавно слагао грађане да „нажалост, само надстрешница није реконструисана“, потом се пожалио да није могао да спава – пошто је противуставно преузео посао тужилаштава – тако што је, опет противуставно, „морао да чита 1000 докумената из истраге“, да би убрзо узурпирао и судску грану власти тако што је, „пресудио“ да је, за погибију шеснаесторо људи, „крива струка“, а не доносиоци политичких одлука у вези с реконструкцијом зграде железничке станице.

Иако, на пример, у члану 155 Устава Србије изричито стоји да „нико изван јавног тужилаштва не може утицати на јавно тужилаштво и носиоце јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у поједином предмету“, просто зато што је тужилаштво, након промене Устава – „самостално“.

Како оно упита посланик Александар Павић: Зашто је хапшење Томе Моне „државни удар“, а „издаја Косова“ није?!

……………..

Да ли из стања, сада већ хроничног, државног удара лагано клизимо у стање државног насиља, тј. страховладе?

Страховлада је она ситуација у којој се изгубило начело законитости, као најважнији елемент правне државе, када „насиље постаје насумично и непредвидљиво, а носиоци власти задржавају право да примењују насиље кад год се они сами или поредак који подржавају осећају угроженима“ (Војин Димитријевић: „Енциклопедија политичке културе“, издавач „Савремена администрација“, 1993).

Типичне страховладе, по правилу, никога не остављају никога на миру, не постоји разуман начин да се насиље избегне, пошто су разлози за његову примену познати само владаоцу. Тако се „страх претвара у неодређену стрепњу која потпуно паралише људе и коначно доводи до оптег пропадања друштва, а други парадокс страховладе је што се и сами властодршци налазе у сталном осећају страха“ – писао је професор Димитријевић. Јер, што више појачавају притисак и примењује насиље, то се такви владаоци више плаше да ће бити угрожени и свргнути, па се све „претвара у зачаран круг, јер они који (у)воде  стаховладу, знајући да су својом суровошћу створили основ за исто тако сурову освету, не могу да ублаже терор, а поготово не мирно да сиђу с власти“.

У том смислу, из само њему знаних разлога, Поглавица, све чешће, злоупотребљава чак и она овлашћења за која је надлежан. Као што је, рецимо, његово законско право да „даје помиловања“ (члан 24 Закона о председнику Републике)…

У последње време као да намерно, са једном куглицом и три шибице (једна је помиловање, друга аболиција, а трећа амнестија), шибицари опсену за правде жељан плебс.  

Да подсетимо, аболиција (од лат. “аболере” – уништити) представља ослобађање од кривичног гоњења или укинуће казне, а може се односити и на укидање самог кривичног дјела или правне институције, што је у праву акт који спречава покретање поступка или обуставља већ покренути поступак против некога.

Посебни облици аболиције су помиловање и амнестија.

Помиловање се сматра актом милости којим шеф државе (најчешће председник) може да ослободи од кривичног гоњења, ублажи казну, замени је блажом, одобри рехабилитацију или укине правне последице осуде за тачно одређено лице. Оно је, за разлику од амнестије која је општи акт и односи се на неодређени круг лица, индивидуални акт који се односи на појединца.

У првим годинама тзв. денацификације Немачке после Другог светског рата, нпр. само у америчкој окупационој зони, од 13 милиона озбиљнних „кандидата“, само трећина је стварно и била погођена денацификацијом, али се и то, углавном, извитоперило на масовна ослобађања чак и без суђења и још масовнију амнестију. Најтраженији „папир“ била је потврда о чистој прошлости (Персилсцхеине) коју су „сумњивима“ потписивале колеге, комшије и грађани, наводни противници Хитлеровог режима, а у којима је сведочено о њиховом смерном и примереном понашану током периода нацизма.

Помиловање четворице оптужених за пребијање и „дислоцирање вилице“ студенткињи у Новом Саду и, првобитно, осумњичене, за покушај убиства гажењем студенткиње на Новом Београду – уз Поглавичино образложење да је реч о „јунацима“, у једном и невиној, недужној, дивној девојци „почетници за воланом“, у другом случају – не само да личи на смејање праву и правди већ је, заправо, и бестидна промоција дозвољеног, „благословљеног“ насиља над људима који протестују по Србији.

Јер, ЛКСНДХ и његов директор Полиције, без пардона, легитимишу насиље као метод репресије, тако што, између осталог, брутално залетање полицијских комбија и хулигана на грађане релативизују примерима полицијске бруталности из других земаља

Само што се још не прилаже и „Персилсхеине“ у виду чланске карте СНС-а као крунски доказ невиности…

Цвијетин Миливојевић