Ово није прича о студентима. Ово је прича о томе како се у овој земљи свака искра гаси чим запрети да запали пожар. Гледали смо их како стоје на киши, како ходају километрима, како им очи сијају од ината. Мислили смо да ће та енергија променити све. А онда смо их пустили да сами носе терет који ни много јачи не би издржали.
Нисам најсрећнији што морам да започнем колумну овако, али реалност није ехо комора. Није алгоритам који нам шаље поруке о спуштању тензија и емотивне приче о сузама. Нешто друго се дешава. Нешто што већина не види осим оних који у породици имају студенте. Они виде и више него што би желели.
Почећу од почетка. Побуна студената кренула је после пребијања испред ФДУ-а. Лавина блокада захватила је готово све факултете у року од месец дана. Био сам у првим редовима и знам како је изгледало. Једни су желели правду, други су уживали што учествују у историји, трећи су били ту без јасне представе о циљу.
Првих дана формиране су радне групе које су прекидале наставу. Професори, у почетку, нису подржавали студенте. Долазили би на предавања, покушавали да одрже час, а студенти их прекидали. Тек месец дана касније, наставно-научна већа и део професора стали су уз студенте неки гласно, други невољно, рачунајући да ће цела ствар брзо спласнути. Погрешили су.
Студенти су створили савршени ПР апарат. Организовали су се брзином блитзкриега, преко мрежа и апликација. Први пут сам то видео у оном чувеном обраћању са празним фасциклама, све је било координисано у неколико сати, а одјек је био огроман. Од тада су све акције водили сами студенти, док су поједини професори били само саветници. У медијима се упорно тврдило да професори „користе студенте“. Истина је била супротна.
Онда су кренуле шетње по Србији, сузе, гибанице и врхунски студентски маркетинг који је пробудио грађане. Људи који су их раније ниподаштавали („Ма шта они знају“) почели су да машу марамицама с прозора и да се надају да ће их клинци спасити.
Врхунац је био 15. марта. Након тога, прича се преобликовала. Власт је почела да кажњава професоре смањеним платама. Људи су и даље ишли на посао, машући студентима, али без стварне спремности да се и сами укључе. Професори су жртвовали свој комфор, студенти целу годину живота, а остатак друштва се правдао старим реченицама: „Морам, шта ћу.“
У међувремену, покушавало се пронаћи „лице покрета“. Створена је комисија за надстрешницу без маркетиншког учинка. Затим је улогу лидера добио ректор Ђокић, а медији су га представили као спиритус мовенс читавог бунта. Студенти су тада схватили да њихова жртва не мотивише друге, те да су, од самог почетка, на удару сами са професорима.
Ту почиње крај. Студенти су видели да их сви подржавају али само махањем. Професори су видели да никоме није битно хоће ли остати без новца. Онда је дошло до договора Ђокића и премијера Мацута: надокнадити оба семестра, угурати шест испитних рокова у два и по месеца, како би факултети добили новац за нову годину и плате које су већ пале на минимум.
Тада су професори практично пустили студенте низ воду. Исти они који су месецима раније говорили: „Само напред, можете ви то!“ сада су апеловали на емпатију према њима. Студенти су на Видовдан, стиснути у ћорсокак, предали одговорност назад „одраслима“.
Средина је августа. За десетак дана почињу испитни рокови. Први и други семестар су, у многим случајевима, професори „одрадили“ објавом скрипти и библиографије уз: „Снађите се.“ Негде ће критеријуми бити спуштени, негде неће. Граница од 48 бодова за буџет и два и по месеца за шест рокова остаје.
Када рокови крену, студенти који су се борили мораће да бирају: остати студенти или изгубити статус. Ако одлуче да се повуку како би завршили годину, народ ће их напасти: „Издали су нас.“
Али ко је кога издао?
Зато мислим да је време да престанемо да се возимо на идеји младости и студентског бунта. Време је да их подржимо и захтевамо од универзитета модел који ће им омогућити да следеће године остану на буџету. Ако то не урадимо, све приче о солидарности можемо окачити мачку о реп. И ова година ће отићи у неповрат.
Ако сада не станемо уз њих, не само речима него делима, закопаћемо једну од последњих генерација која је имала храбрости да устане. Остаће само порука да се у овој земљи бунт не исплати, да су мараме с прозора довољна мера „борбе“ и да је свако сам за себе. Ако то прихватимо, онда нисмо издали само студенте: издали смо и сопствену децу и сопствену будућност.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
