„Град је човеков најдоследнији и, у целини, његов најуспешнији покушај да реконституише свет у којем живи према својим жељама. Али ако је град свет који је човек створио, то је свет у којем је он од тада осуђен да живи. На тај начин, индиректно и без икаквог јасног осећаја природе свог задатка, човек је кроз изградњу града реконституисао самог себе.”

Роберт Парк

У Бору, под димњацима рудника, ходам улицама које је капитал претворио у изложбен салон аутоиндустрије. Ваздух мирише на рђу и бензин, а тротоари, некада стазе моје младости, сада су заробљени под точковима капитала.

Мој родни град је претворен у колонију крупног капитала, где се профит рачуна у тонама бакра и злата, а не у животима људи. И управо ту, у граду који је био мој дом, а постао бојно поље, пронашао сам Анрија Лефевра и Дејвида Харвија. Њихове књиге, Право на град и Побуњени градови, нису само странице – оне су крици, песнице, молитве.

Као што је моја бака палила кандило у тами, они су палили пламен у мени, показујући ми да градови нису само бетон, већ борба за малог човека. Овај текст није само омаж њиховим идејама и стваралаштву – то је песма беса, лирика отпора и академски позив да се дигнеш и узмеш град назад.

Више о повратку улици са Џејн Џејкобс прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/смрт-и-зивот-српских-градова-фото-видео/

Анри Лефевр: Филозоф простора и песник револуције

„Право на град је крик и захтев… То право вијуга кроз неочекиване стазе носталгије и туризма, комерцијализоване просторе забаве и архитектуре спектакла, али може и да скупи снагу на улицама, у борбама за станове, за зелене површине, за места где се људи састају.”

Анри Лефевр

Анри Лефевр (1901–1991), рођен у Ажему, малом месту на југозападу Француске, био је марксистички филозоф и социолог чији је живот био прожет бунтом. Одрастао је у време када је капитализам већ показивао своје канџе, а Први светски рат и економска криза 1920-их обликовали су његов светоназор.

Инспирисан Марксом, Хегелом и Ничеом, Лефевр је одбацивао круте академске оквире, тражећи интердисциплинарни простор где филозофија, социологија и поезија могу да дишу заједно. Његов марксизам није био догматски – био је жив, пулсирајући, усмерен на свакодневни живот и простор као арене борбе.

Лефевр је био члан француске Комунистичке партије до 1958, а касније њен критичар. Такође је био у интелектуалном дијалогу са ситуационистима[1], чије су идеје о урбаном отпору и спектаклу преплитале са његовим радом. Његова Производња простора (1974) и Право на град (1968) постале су темељи савремене урбане социологије и хумане географије, утичући на мислиоце попут Дејвида Харвија и Едварда Соје.

Право на град је књига која не мирује. То је манифест који захтева да град постане простор заједнице, а не капитала. Лефевр тврди да је простор друштвени продукт, обликован односима моћи и отпора. Он уводи троделну дијалектику: свакодневне праксе (како живимо град), репрезентације простора (како га власт концептуализује) и простори репрезентације (како га сањамо).

Лефевр не види ове три димензије простора као одвојене – оне су дијалектички повезане, преплићу се и сукобљавају, стварајући напетост која покреће историју града. У Праву на град, он наглашава да је простор динамичан процес, а не статична ствар. Ова дијалектика је пламен који открива како капитал покушава да укроти град, али и како ми можемо да га ослободимо.

Свакодневне праксе су оно што радимо, оно што јесмо. То је ход по тротоару, разговор на углу, деца која трче за лоптом, старци који седе на клупи и причају о прошлости. То је непосредни, чулни живот града – мирис свежег хлеба из пекаре, звук корака на калдрми, додир ветра на лицу. Лефевр ово зове перçу, простор који доживљавамо телом, без посредника, без апстракције. То је непосредни, чулни однос са светом, али и простор који капитализам непрестано покушава да колонизује. У Бору, где су тротоари постали паркинг, свакодневне праксе су потиснуте, а људска спонтаност угушена под бетоном.

Ове праксе нису само пасивне – оне су и отпор. Кад мајка гура колица преко разваљеног тротоара, кад клинци цртају кредом по асфалту, они несвесно изазивају ред капитала. Лефевр види свакодневни живот као семе револуције, јер у њему лежи аутентичност, човечност коју моћници не могу да укроте. Али овај простор је ломљив, лако га гуше урбанистички планови и булдожери.

Репрезентације простора су апстрактни планови власти, простор који моћници концептуализују да би контролисали и профитирали. То су урбанистички планови, пројекти попут Београда на води, аутопутеви који секу заједнице, тржни центри који замјењују паркове. Лефевр ово зове цонçу, простор ума, науке, идеологије. То је простор моћи, простор који капитализам намеће да би контролисао и профитирао. Ово је простор капитала, где се сваки квадратни метар мери профитом, а не животом.

Више о томе како је улица постала центар капиталистичке неправде прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/

Репрезентације простора су алат доминације. Оне намећу ред, бришу разлике, претварају град у стерилну машину. Београд на води није само скуп зграда – то је идеологија, визија града за богате, где за сиромашне нема места. Лефевр овде види отуђење: простор који је требало да буде наш, постаје кавез који нас искључује. Ове репрезентације нису неутралне – оне су насиље, јер обликују где смемо да будемо, а где смо проглашени за „непожељне”.

Простори репрезентације су оно што сањамо, оно за шта се боримо. То су утопије, отпори, визије града који припада свима. Лефевр ово зове вéцу, простор маште, колективних снова, симбола. Кад сањам о Бору где деца трче улицом, а не гуше се у саобраћају, ја живим у овом простору. Кад људи у Србији протествују против Рио Тинта, кад се окупљају да бране Савски насип, они стварају простор репрезентације – град који није роб капитала, већ дом заједнице.

Овај простор је срце Лефеврове идеје о „праву на град”. То није право да купујемо или конзумирамо, већ право да обликујемо, да учествујемо, да сањамо. Простори репрезентације су револуционарни јер изазивају статус qуо, јер нуде алтернативу. Али и они су крхки – лако их гуше моћници, који наше снове називају „нереалним” или „хаотичним”.

Дијалектика која гори: Везе, преплитања и сукоби

„Урбано, место сусрета, где употребна вредност има предност, где се у простор уписује време богато квалитетом, није ни природно ни непокретно; то је место сукоба, простор који се производи.”

Анри Лефевр

Свакодневне праксе, репрезентације простора и простори репрезентације су делови истог просторног организма. Свакодневне праксе су темељ – без њих нема живота у граду. Репрезентације простора покушавају да их дисциплинују, да их подреде логици капитала. Простори репрезентације, пак, црпе снагу из свакодневног живота, али их трансцендирају, нудећи визију другачијег града.

У Бору, кад ходам улицом која је постала паркинг, моје свакодневне праксе (ход) сукобљавају се са репрезентацијама простора (саобраћајно–урбанистички планови који фаворизују аутомобиле). Али кад сањам о улици пуној деце, стварам простор репрезентације, који црпи инспирацију из тог хода, али га преображавају у утопију.

Ови концепти се преплићу јер сваки утиче на друге. На пример, свакодневне праксе нису само пасивне – оне могу постати простори отпора, као кад грађани заузму улицу за протест. Репрезентације простора, иако доминирају, никад нису потпуно затворене; оне су прожете пукотинама, јер моћници не могу да контролишу сваки корак. Простори репрезентације, пак, нису само снови – они се остварују кроз свакодневне праксе, попут организовања заједнице да се уреди парк испред зграде.

Широм Србије, протести против инвеститорског урбанизма или еколошки протести су пример: свакодневне праксе (окупљање на улицама) постају простори репрезентације (визија града за све), изазивајући репрезентације простора (пројекат за елиту).

Више о томе како смо изгубили тротоар прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/тротоар-као-огледало-урбаног-насиља/

Срце Лефевреове дијалектике је сукоб. Репрезентације простора (моћ капитала) и простори репрезентације (снови заједнице) су у сталном рату. Капитал покушава да угуши утопије, да их сведе на „нереалне”. Свакодневне праксе су поприште овог сукоба – оне могу бити колонизоване (кад се провлачим између паркираних аутомобила на тротоару), али и ослобођене (кад се људи окупе да блокирају улицу у знак протеста). Лефевр види ову напетост као покретачку снагу промене: сукоб између отуђења и ослобођења је оно што рађа „право на град”.

Ова дијалектичка борба није апстрактна – она је свуда око нас. Кад дете чека зелено светло које никад не долази, то је свакодневна пракса гушена репрезентацијом простора (саобраћајним планом који фаворизује аутомобиле). Кад то исто дете сања о улици где може да трчи, то је простор репрезентације, пламен који изазива моћ.

ктурних пројеката, ова дијалектика је крв која тече градом. Лефевр нас учи да је простор бојно поље, али и семе револуције. Сваки корак, сваки сан, сваки крик је део борбе да град постане наш.

Лефевреова филозофија није само дескриптивна – она је нормативна и револуционарна. Он не прихвата свет какав јесте; он га оспорава. Његова идеја је укорењена у Ничеовом позиву на стварање креативног отпора и Хегелову синтезу супротности. Али Лефевр иде даље: за њега, капитализам не само да отуђује рад (као што је Маркс тврдио), већ отуђује цео живот, претварајући градове у машине за профит. Његов „крик за градом” је крик за повратком хуманости, за простором где човек није роб, већ стваралац.

Док је Хајдегер говорио о „бивању у свету” кроз време, Лефевр би рекао да је то „бивање у простору”. Свет, за Лефевра, није само датост – он је борба, процес, сукоб између отуђења и ослобођења.

Право на град је позив на побуну. Није сувопарна теорија – свака страница гори. Лефевр не само да анализира, он инспирише. Али, књига има и слабости: понекад је превише апстрактна, остављајући читаоца да сам тражи конкретне одговоре. Ипак, то је њена снага – тера те да размишљаш, да сањаш, да делујеш.

Више о томе како је град избацио децу са улице хттпс://безцензуре.рс/заробљени-у-непокретности-улице-и-градови-без-деце/

Дејвид Харви: Сецирање капитала и буђење отпора

„Градови су, на крају крајева, створени као сложени, пулсирајући системи кроз свакодневне праксе оних који их настањују, користе, граде и управљају њима. Али те праксе диригују моћне силе капиталистичке акумулације и класне борбе, које обликују оно што град може да буде.”

Дејвид Харви

Дејвид Харви,  рођен 1935. у Гилингему (Велика Британија), је марксистички географ и теоретичар друштва, провео је живот сецирајући капитализам. Одрастао је у послератној Британији, где су класне неједнакости биле свуда око њега. Студирао је географију на Кембриџу, али су га Маркс, Лефевр и урбани покрети 1960-их одвели даље – ка разумевању како капитал обликује простор. Један је од двадесет најцитиранијих аутора у области хуманистичких наука.

Његов светоназор, дубоко укорењен у марксизму, фокусира се на просторну динамику капитализма и отпор који она рађа. Харви је постао гласник савремених урбаних борби, утичући на активисте и академике. Његова књига Побуњени градови (2012) је кулминација тог рада, али и директан одговор на глобалну финансијску кризу 2008. и покрете попут Оццупy Wалл Стреет-а.

Побуњени градови је књига која разбија илузије. Харви тврди да су градови кључни за акумулацију капитала, али и за отпор против њега. Он анализира како капитализам користи урбанизацију да апсорбује вишак капитала – кроз небодере, аутопутеве, гентрификацију[2] – али показује и како градови постају арене побуне. „Градови су епицентри акумулације капитала, али и епицентри отпора”, пише Харви, и те речи су ме потресле док сам их читао. Књига је бриљантна у својој способности да повеже глобалне економске токове са локалним борбама – од Њујорка до Атине.

Харви, за разлику од Лефевра, долази из географске традиције, али његова мисао је једнако филозофска. Његов концепт капиталистичке просторно-временске компресије није само економска анализа – то је онтолошка и епистемолошка критика капиталистичког света. Харви тврди да капитализам не само да убрзава производњу и потрошњу, већ и преобликује саму структуру простора и времена, мењајући начин на који доживљавамо свет. У модерним градовима, ово је очигледно: саобраћајне гужве, небодери, гентрификација – све је то део „компресије” која живот чини бржим, али и плићим.

Више о класном рату у саобраћају прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/мобилност-као-класна-привилегија/

Онтолошки аспект: За Харвија, капитализам није само економски систем – он је сила која редефинше биће. Просторно-временска компресија претвара простор у алат акумулације капитала, а време у тиранију продуктивности. Широм Србије, где фабрике пропадају, а тржни центри, елитна насеља и кладионице ничу, Харви би видео како капитал „компресује” простор да апсорбује вишак капитала, док људи остају заробљени у непокретности.

Епистемолошки аспект: Харви нас пита како промишљамо о свету под капитализмом? Наше знање је фрагментирано, убрзано, отуђено – губимо способност да разумемо простор као заједницу јер га доживљавамо као робу. Када на костима паркова и зелених површина ничу тржни центри и паркинг гараже, видим Харвијеву поенту: капитализам не само да мења свет, већ и наш начин да промишљамо о њему.

Градови, за Харвија, нису само места – они су машине капитализма, али и бојишта отпора. Он види капитализам као систем пун контрадикција: гради небодере да апсорбује профит, али истовремено ствара услове за побуну. Његова анализа Париза 19. века или Њујорка после 2008. показује како капитализам користи простор да преживи, али и како тај исти простор постаје семе револуције.

Филозофски контекст: Харви наставља марксистичку традицију, али је проширује географским и антрополошким димензијама. Док Лефевр наглашава свакодневни живот, Харви се фокусира на структуралну динамику капитализма. Његова мисао подсећа на Канта (просторно-временске категорије као услови искуства), али их преокреће: за Харвија, простор и време нису неутрални – они су бојна поља моћи. И док Лефевр сања утопију, Харви је аналитичнији – он види отпор као неизбежан исход капиталистичких контрадикција.

Лефевр и Харви у дијалогу

Лефевр и Харви деле марксистичку основу, али њихови погледи на свет се разликују у фокусу и тону. Лефевр је песник револуције, човек који верује у моћ свакодневног живота и утопијског сна. Харви је аналитичар, сецира капитализам са прецизношћу хирурга, али и показује како се отпор рађа из његових пукотина. Док Лефевр види простор као друштвени продукт и поље могућности, Харви га види као алат капитала и арену сукоба.

Поглед на капитализам: Лефевр критикује капитализам као отуђујућу силу која гуши живот, док Харви га види као машину која функционише кроз просторне „исправке” (спатиал фиxес)[3]. У Бору, Лефевр би се фокусирао на губитак заједнице због експанзивног рударање, док би Харви анализирао како Бор постаје део глобалног ланца акумулације капитала.

Поглед на отпор: Лефевр верује у спонтани отпор свакодневног човека – „право на град” је колективни сан. Харви је систематичнији: отпор је структурални одговор на капиталистичке кризе, видљив у покретима попут Оццупy Wалл Стреет-а или протеста против Рио Тинта у Србији.

Филозофска дубина: Лефевр је више онтолог – пита шта простор јесте и како обликује наше биће. Харви је епистемолог и етичар – пита како капитализам мења наше знање и шта можемо учинити да га оспоримо.

Оно где се обојица слажу је, да је традиционални, или историјски град, убијен под навалом агресивног капиталистичког развоја. Што би Харви рекао: „Полагати право на град је, у суштини, полагати право на нешто што више не постоји”.

Обојица, међутим, деле визију света у којем простор није датост, већ борба. Њихова филозофија је практична: не описују само свет, већ позивају на његову трансформацију.

Више о улици као симболу друштвене неправде прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/

Дубљи филозофски контекст: Моћ, отпор и хуманост

„Урбанизација је увек била класни феномен одређеног типа, јер се вишкови издвајају из неког одређеног места и од неког, док се контрола над употребом вишкова обично налази у рукама мањине.”

Дејвид Харви 

Лефевр и Харви постављају фундаментална питања о односу човека и света. Њихова мисао може се повезати са ширим филозофским темама као што су моћ, отпор и хуманост.

Моћ: Инспирисани Фукоовом идејом да је моћ свуда, они показују како капитализам користи простор као алат доминације. Али за разлику од Фукоове дисперзоване моћи, они виде капитализам као централизовану силу која се може изазвати.

Отпор: Док Ниче говори о вољи за моћ, Лефевр и Харви говоре о вољи за простор – вољи да се град поврати. Њихов отпор није индивидуалан, већ колективан, укорењен у заједници.

Хуманост: За разлику од Канта, који човека види као рационално биће изнад природе, они виде човека као биће у простору, чије је достојанство угрожено капитализмом. Право на град и Побуњени градови су позиви на повратак хуманисти кроз борбу.

Лефевр и Харви су знали да простор не пада с неба, већ се производи – и то често на штету оних који немају ни снаге, ни права да у тој производњи учествују.

Можемо рећи, да по њима, капитализам не завршава на берзи, већ на раскрсници. Тамо где дете чека зелено, које никада не долази. Тамо где жена у инвалидским колицима не може прећи јер је ивичњак превисок. Тамо где град престаје да буде дом – и постаје алгоритам профита.

Такође, заједно су отворили питање погубног деловања неолибералног поретка. Једна од мисија овог поретка је да помогне да се реши проблем вишка капитала и незапослености преко урбанизације. Што данас видимо широм свету и у свим мегалополисима.

Знали су да је град политичко тело, да улица није улица ако није доступна свима, и да простор припада онима који га живе, а не онима који га изнајмљују, преграђују и приватизују.

Обојица су инспирисани Марксом, али су критиковали економски структурализам који је доминирао марксизмом њиховог времена. Лефевр је одбацивао апстрактну контролу производних снага, инсистирајући на важности свакодневног живота и простора. Харви је, пак, развио теорију урбане акумулације капитала, показујући како градови постају алати за апсорпцију вишка капитала. Њихове идеје су утицале на ситуационисте, хумане географе и урбане активисте, али и на мене – јер су ми дали алате да разумем како капитализам гуши градове у Србији, и како можемо да се боримо.

Обе књиге су писане за оне који су заробљени у непокретности – не само физичкој, већ друштвеној, политичкој, егзистенцијалној.

Више о томе како су градови жртвовани аутомобилу прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/култ-аутомобила-систем-који-нас-поробљава/

Позив на филозофску и практичну револуцију

„Право на град није само слобода да користимо оно што град нуди: то је право да променимо себе мењајући град. То је колективно, а не појединачно право, јер ова промена захтева снагу заједнице да преобликује токове урбанизације. Слобода да стварамо и преобликујемо наше градове и себе, тврдим, једно је од најдрагоценијих, а најзапостављенијих људских права.”

Дејвид Харви

У Србији, земљи на периферији капитализма, и вечито заробљеној у транзицији, капитализам није апстрактан – он је лице инвеститора који купује нашу земљу, лице политичара који продају наше улице, лице булдожера који руши наше снове.

Лефевре је знао да простор није само оно што видимо – већ и оно што нам је ускраћено да замислимо. Зато је говорио о продукцији простора – процесу у коме моћници пројектују, законски намећу и културно обликују где ћемо се кретати, где ћемо бити пожељни, а где прећутно прогнани.

Лефевре је веровао да свако има право на град. Не само као потрошач и конзумент, већ право да обликује, да замишља, да одлучује. Он је говорио о колективном присвајању простора – не кроз посед, већ кроз учествовање. Улице, тргови, паркови, зграде – све то, говорио је, мора бити социјално отворено.

Харви је знао да капитализам данас не живи само у фабрикама – већ и у луксузним зградама. У пројектима. У инвестиционим плановима. У мапама које бришу сиромашне и цртају затворене заједнице са капијама и надзорним камерама.

Иза тих стакала и камера, иза фасада са вештачким цвећем, крије се нова форма контроле – урбани надзор,приватизована улица,маркетинг живота.

Више о урбаној поетици града прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/поетика-простора-и-архитектура-присуства/

Урбанизам одавно није питање струке – већ питање моћи. Када град граде они који немају контакт с животом – онда град постаје опресија. Онда простор више није сцена живота, већ операциона сала капитала. Може се рећи, да право на град не почиње у канцеларији урбанисте, већ у даху једног детета које гледа ка улици, а не сме да пређе.

Неправда не почиње од репресивног полицијског апарата – већ код урбанисте. Код планера који цртају зону А и зону Б, а заборављају да постоје и живи људи у зони Ц. У сваком бетонском блоку, налази се део класе која није питана. Зато је град постао поље класног рата, тихо и без пушака, али смртоносно за оне који не доносе профит.

Када се трг забетонира, а клупа без наслона постави да обесхрабри бескућника, када се сиромашно насеље поруши због аутопута, кад бициклиста постане „сметња”, а тротоар уски пролаз за „неважне” – тада град не постаје модеран, већ монструозан.

Харви то зове урбана акумулација капитала – када се ресурси простора концентришу у рукама неколицине, а већина бива искључена невидљивим баријерама. Лефевре би рекао да је то продукција отуђења – кад град постаје место у ком не припадаш.

Право на град и Побуњени градови, нису прашњави академски списи – оне су манифести, позиви на побуна, на револуцију у начину на који гледамо на ове проклете урбане кавезе које зовемо становима. И да, проклети су – јер их је капитализам узео у шаке, исцедио им душу и претворио их у машине за профит. Лефевр и Харви су ми показали да се то може и мора сломити.

Њихов рад је револт против неолибералног поретка који је у последњих тридесет година систематски приватизовао концепте контроле – контролу вишкова (вредности), безбедости и права.

Лефевр и Харви су ми постали више од аутора – постали су сапутници. Њихов бес је мој бес, њихова борба је моја борба. Кад ходам улицама Бора, видим њихове идеје у сваком напуштеном парку, у сваком тротоару који је украо аутомобил. Видим их у очима људи који се боре за своје улице, за своје домове. Њихове књиге су ми дале језик да именујем бол, али и наду да сањам о бољем граду.

У капиталистичком друштву, простор није резултат природног тока, већ производња у интересу капитала. Знам, звучи сувопарно. Али када ову реченицу прочиташ с погледом на Бор, постаје ти јасно: не удишеш канцер јер је то судбина, већ јер је неко израчунао да је профит вреднији од твог здравља.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)

[1] Ситуационистичка интернационала (СИ) је била мала међународна група политичких и уметничких агитатора укорењених у марксизму, анархизму и уметничкој авангарди с почетка 20. века (дадаизму, надреализму и слично). Основана је 1957. године са циљем радикалне друштвене промене. Током 1960-их се дели на неколико мањих група. Припадници СИ се називају ситуационисти. Назив ситуационизам потиче од речи ситуација, пошто су они сматрали да је најважнија промена, револуција свакодневног живота, а то се постиже свесним стварањем жељених ситуација.

[2] Гентрификација или урбана гентрификација је процес у коме се старе јефтине зграде или читави делови града, најчешће радничка насеља, претварају у скупе зграде за добростојеће припаднике средње класе, који се досељавају уместо оригиналног становништва, које себи не може да приушти повећање дажбина и трошкова живота. Најчешће се гентрификују центри градова са тенденцијом померања сиромашног становништва ка периферији.

[3] „Спатиал фиx” је појам који је Дејвид Харви развио како би објаснио како капитализам решава своје унутрашње кризе – вишкове капитала и рада – кроз просторну реорганизацију и експанзију. Када систем наиђе на засићење (пад профита, презасићено тржиште, технолошки вишак), капитал „бежи“ у нове просторе – улаже у инфраструктуру, урбанизацију, некретнине и мега-пројекте. Тако настају аутопутеви, тржни центри, гентрификоване четврти и луксузни квартови, не да би задовољили стварне потребе људи, већ да би се вишак капитала апсорбовао и циклус акумулације наставио. Ово не решава узроке кризе, већ их само привремено одлаже, често стварајући нове неједнакости и насилно преобликујући градове у интересу капитала.