Зашто је Александар Вучић недавно морао да иде Томиславу Николићу на ноге у Бајчетину? Два су разлога зашто је Вучић то морао да уради: први је да утврди тзв. патриотско језгро напредњачких бирача (ма колико то звучало бесмислено после свих издаја) којима је Томислав Николић нека врста гаранта да та странка није постала потпуно прозападна и издајничка већ да у њој и даље има нешто српско. Други је превентивне природе јер би Томислав Николић могао једно јутро да се пробуди са идејом да подржи студентске протесте и каже како је време за политичке промене у Србији јер оно што је данас на власти није оно за шта се он борио кад је оснивао СНС. Наравно да корумпирани Николић то неће урадити јер је политичка кукавица, лезилебовић и шићарџија који није смео да се кандидује за други председнички мандат већ је Вучићу препустио апсолутну власт у странци, службама безбедности и држави у целини. Разуме се да то није урадио за џабе већ за масне привилегије да и по истеку председничке функције до дана данашњег противзаконито живи у државној вили и за велике паре води непостојећу државну агенцију у коју је запослио сву својту, а која никада никоме није поднела нити један извештај о свом (не)раду. Ако се може наћи већи кривац од Александра Вучића за ову пропаст у којој живимо, онда је то Томислав Николић – симбол политичког каријеристе и интересџије без било каквих политичких принципа, без кога, међутим, Вучић самостално не би дошао у данашњу позицију политичке свемоћи.   

Када смо већ поменули ту хипотетичку могућност да Томислав Николић или било ко други из актуелне власти напусти напредњачке редове и стане на страну политичких промена, самим тим смо отворили једну од више крупних моралних дилема које су карактеристичне за бављење политиком. Шта је прихватљиво а шта не на путу политичког успеха? Које границе се смеју прећи а које не? Може ли се победити недемократска власт „на душеку све дуван пушећи” и разглабајући велике опозиционе, идеолошке и моралне приче без икакве обавезе и спремности на жртву, ризик и компромис?

Ево три правила без којих ће тешко бити политичких промена у Србији:

Нема политичких промена у диктаторским режимима док део владајућег режима не пређе на другу страну. 

Ово правило се односи како на функционере тако и на бираче власти, као и на кључне делове система у медијима, правосуђу, полицији, војсци, службама безбедности генерално… Једноставно немате довољно потенцијала за смену власти без подршке изнутра, без обзира колико вам се она гадила. Ово се посебно односи на изборе и донедавне бираче власти које треба придобити за нашу страну.  

Да би се победила диктаторска власт морају се занемарити идеолошке разлике у опозицији. 

Време овакве власти није време за истицање идеолошких разлика јер не постоји нормалан политички живот, већ нам је потребно обједињавање свих опозиционих снага у један фронт за смену власти како би управо дошло до нормализације политичких прилика у којима ће онда доћи до изражаја разне политичке идеологије и бити организована слободна утакмица између њих. То значи да имамо заједнички интерес да падне актуелна недемократска власт како бисмо у будућности могли слободно да се такмичимо са нашим програмима. 

Политичке промене углавном морају аминовати велике светске силе. 

Велике светске силе увек се мешају у унутрашња политичка питања мањих држава, а у случају да нису директни инспиратори и организатори политичких промена сасвим сигурно дају сагласност да се политичке промене могу догодити. Наравно, често су им интереси супротстављени а ни они нису свемоћни и не могу све да контролишу, посебно када су велики историјски догађаји у питању и када дође до пуноће времена. Тако да одређене политичке промене нико не може да заустави нити каналише, што се надамо да ће бити и наш случај у Србији. Јер би за будућу власт од највећег значаја било да никоме ништа није дужна, ни споља ни унутра, јер једино у том случају може да спроведе правду и заштити националне интересе. 

Разуме се да би сви они са повишеним моралним осећајима у политици били веома срећни да не морају да гледају прелетаче који беже са брода власти који тоне, да не морају да корачају у истој колони са идеолошким противницима или вагају шта ће рећи моћници са Запада или Истока, али о свему томе се мора водити рачуна ако се желе политичке промене у Србији. Свакако да би било најбоље да успемо у смени власти без ова три правила, али биће их веома тешко избећи.

Једно је, међутим, како доћи до политичких промена, а друго је шта радити након смене власти. Ово друго је и битније и теже питање. Ако дође до промене недемократске власти, колико си дужан прелетачима из редова претходне власти, а колико страном фактору? Колико си уопште независан у вођењу државне политике? Да ли ће они који су корачали заједно на путу до политичких промена одмах ући у међусобни сукоб или је могуће направити демократску атмосферу у којој се поштују политичке различитости и постоји интерес општег добра који се и даље заједнички следи? Да ли ће нова власт у своје редове примити преваранте и интересџије из претходне власти или ће направити сито и решето које то неће дозволити? Да ли ће водећи учесници у криминалу и корупцији из врха власти и комплетног система који јој је верно служио коначно бити ухапшени, процесуирани, осуђени на затворске и новчане казне? Да ли ће им бити забрањено даље бављење политиком? Или ће све остати исто? Ту тек почињу прави проблеми.

Бошко Обрадовић

Ма колико данас било тешко да дође до политичких промена које толико дуго и жељно чекамо и радимо на томе, то је ништа према ономе што нас чека ако до њих дође, јер је формирање нове власти огроман изазов. Али се свакако томе радујемо и настављамо са борбом да до тога дође и да се што пре овог зла ослободимо, уз сва упозорења и организацију на шта треба обратити пажњу после. 

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета Двери.