Да ли је могуће променити неку власт уколико се не понуди јасна политичка алтернатива која ће преузети одговорност?
Ово питање кандидујем овако јавно јер међу опозиционо настројеним грађанима постоји теза како је стање такво да ће студентски покрет победити Вучића на изборима па све и да на листу ставе камен за купус. Е сад, оваква теза могуће је да има пропагандну снагу и да подиже морал људима, те сходно томе није нужно лоше да постоји у јавности и да мобилише оне који овлаш прате политику и немају времена нити желе да се дубље упуштају у анализе.
Дакле, за тај слој људи, каквих сигурно у Србији има на стотине хиљада, одговор је: „Да. Вучића ће на изборима да победи камен за купус. Битно је да само изађеш на гласање и подржиш тај камен за купус.“
Међутим, у Србији постоји и више стотина хиљада оних грађана који су против овог мафијашког режима, али који траже план и програм шта и како даље. Тим људима је важно каква ће бити политика власти након смене Вучића и таквим људима се баш и не може тако лако продати јефтина маркетиншка прича. Истовремено, и у оном делу грађана Србије који су подршка власти постоји више стотина хиљада људи који сваким даном увиђају да земља не иде у жељеном правцу и они такође очекују план и програм шта и како даље.
Дакле, без да погрешим пуно, али најмање милион људи у овој држави жели да се неко бави реалном политиком и да понуди јасну идеју шта и како даље. Тим пре што се због рата у Украјини и најновије ескалације сукоба на Блиском истоку повећава лична несигурност код људи и то како у погледу страха за безбедност, тако још више у погледу страха за егзистенцију. Без ових милион људи нема могућности да власт падне или, гледано са друге стране, без тих милион људи нема шансе да ова власт опстане.
Нажалост, али Вучић и његов апарат (плаћени стручњаци за маркетинг, политички консултанти и истраживачи јавног мњења) су први детектовали потребу да се овим људима обрате. Отуда најава плана развоја Србије до 2035, који ће бити обнародован на скупу власти који се у Београду планира за 21. март.
Вучић са једне стране жели да пошаље поруку својим криминалцима и тајкунима да је још у седлу и да планира да јаше најмање још два мандата (до 2035). Са друге стране, планом и програмом се обраћа том милиону који прати ситуацију у нади да ће највећи део њих придобити на своју страну макар као неутралне. Део игре је и константно инсистирање да друга страна нема никакав план и да им је једини програм мржња према Вучићу и његовој породици. На том контрасту власт планира да игра.
Поставља се питање шта ми као опоненти власти радимо?! Шта мислите, да ли су теме као што је акваријум за делфине или сат на Тргу Републике повољне за привлачење тих људи од којих ће у највећој мери зависити судбина избора? Мишљења сам да нису, чак смело ћу да изнесем став да су те приче скуване у Вучићевом ПР тиму и да су као такве подметнуте преко агената од утицаја, а са циљем доказивања како нема ко да замени ову и овакву власт.
Истовремено, режим је почео да у јавни простор, а пре свега преко алтернативних медија, убацује приче о лаким и брзим решењима која се по правилу најављују да ће се десити наредни месец, а када се не десе онда се опет најављују за наредни и тако у недоглед.
Рецимо, сада је свеприсутна теза о томе да ће Америка да брзо почисти Блиски исток и да ће онда да дође по Вучића.
Тренутни датум је 31. март, када је планиран састанак кинеског и америчког председника. Такође, честа спин прича креирана у лабораторији власти је та да ће Новак Ђоковић да се кандидује на изборима и да почисти СНС.
Овакве ствари имају за циљ да анестезирају и умртве противнике власти, а да истовремено Вучићу дају у руке аргументе да их пласира онима који, поновићу то још једном, не пију лаке медијске форе и од којих у овој итерацији зависи много. Јер су сви они који се лепе на маркетиншке приче већ ухваћени у једну од две мреже „за и против“ и ту више никаквог простора нема да се било шта мења.
Отуда, одговор на почетно питање је да је апсолутно немогуће сменити Александра Вучића без јасног плана и програма шта ће власт после њега радити.
Ако то не схватимо и наставимо да инсистирамо на делфинима, сату на Тргу, а поготово ако се будемо задовољавали тиме да уместо ових дође камен за купус, добићемо то да ови неће ни отићи.
Мирослав Паровић
