Од кад се појавило, од пре двадесет година ово признање, јер једино тако морамо на то гледати, више – мање изазивало је у јавности огромну лавину полемичких тонова, опречних мишљења, супротстављених ставова. Национална пензија трансформисала се временом у националну бруку, у партијски конгломерат рачунђијских интереса. Мислим, да поштовано читатељство разуме да се овај сегмент највише односи на културне и уметничке ствараоце. 

Којим су се критеријумима руководиле многобројне комисије и Владе које су верификовале не ретко одлуке које заобилазе област уметности и утапају се због незнања, па опет страначке припадности у област „време спорта и разоноде“

Национална пензија треба да квалификује носиоца у земљи и у иностранству за свој допринос на уметничком пољу. Ако је кинематографија, филм мора да буде лауреат међународних филмских фестивала. У позоришту такође, глумци да се препознају у европским оквирима, а у домаћим да представљају бардове глумишта.

Шта је у свом раду квалификовало једног Радоша Бајића или хармоникаша Мирка Кодића, само су нека од полемичких питања. Радош, изнад просечности са једном серијом која у уметничком светлу на граници дилетантизма, или Кодић, шаторски хармоникаш са Ибарске магистрале 

То су само два примера, а има их још, да закључимо да националну пензију, примају врло осредњи уметници са више него спорном биографијом, али партијском припадношћу као у време једне партије и једног доживотног. Наравно, не треба све генерализовати, има и оних других, али ово национално признање заслужује своје редефинисање. 

Синиша Стојчић