Српска фудбалска трагедија се престаје. Само што се стишао циркус око селектора Драгана Стојковића, бламаже у Лесковцу и неочекиваног пораза од Албаније (0:1) на ред је дошло и домаће првенство. У недељу је Црвена звезда као „гост” победила „домаћина” ОФК Београд са 4:3 у утакмици „пуној преокрета”. Треба рећи да је ОФК Београд био „домаћин” у Зајечару. Потпредседник „Романтичара” са Карабурме који играју у „свом” граду на истоку Србије је Костадин Терзић, син генералног директора Црвене звезде Звездана Терзића. Спортски директор ОФК Београда, Андреј Мркела је син Митра Мркеле, који ту функцију обавља у Црвеној звезди.
Ове године су ова два клуба одиграла чак пет званичних утакмица и чак на четири је кладионичарским жаргоном речено било „7+”, а на ту игру је у кладионицама највећа квота и може се лепо зарадити. Кренимо редом. У марту (26.) ове године у осмини финала купа Србије било је 5:3 за Црвену звезду. Десет дана касније 6. априла у првенственом „дружењу” било је 3:1 за „црвено-беле”. Три седмице касније у првенственом доигравању (27. април) шампион Србије је победио „плаве” 5:2. На почетку нове сезоне 26. јула изабраници Владана Милојевића су били „горопадни” и славили су чак са 7:1. Последњи пети чин овог фудбалског циркуса је виђен у недељу у Зајечару и како је завршено написали смо на почетку текста.
Има ли бољег примера да се покаже зашто је српски фудбал постао смеће које нико неће. Било какав изговор да се ова комедија оправда је смешан и нико, али баш нико у Србији у то не верује. Зато није никакво чудо што се на осам првенствених утакмица српског фудбалског првенства окупи „натегнутих” осам до 10 хиљада гледалаца. Може се Црвеној звезди „омакнут” па да изгуби и од Јавора (1:0). Може и да одигра 2:2 против Младости из Лучана, али су очеви Звездан Терзић и Митар Мркела увек немилосрдни управо против синова Костадина Терзића и Андреја Мркеле. Против њих редовно буде „7+” и Звезда победи.
Све је више оних, а сада су у великој већини они који за катастрофално стање у српском фудбалу окривљују челнике савеза председника Драгана Џајића, потпредседника Ненада Бјековића као и генералног секретара Бранка Радујка, који се праве и глуви и слепи и не реагују на фудбалски циркус у Србији. Искрено ми је жао што је фудбалска јавност потпуно заборавила блиставу каријеру Драгана Џајића и његов незаборавни гол Енглезима 1968. у полуфиналу Купа нација, што се више нико не сећа ни Барија 1991. када је Црвена звезда постала шампион Европе, али ми је исто тако још жаливије што чувени Џаја апсолутно игнорише будућност српског фудбала, који се огадио свима што потврђује смешно мали број публике на трибинама.
Драгане Џајићу ово је 2025. година. Данас су друга времена. Српски фудбал тоне све ниже, многе клубове у највишем рангу такмичења воде разни типови сумњивих биографија. Бахатост је одавно обузела ФСС. Недопустив је пркос према фудбалској јавности као да је у питању ниже биће. Драгане Џајићу не можете да будете неосетљиви на некадашње клупске колеге и навијаче који су вам клицали са трибина, а сада се смеју српском фудбалу. Изгледа да Вас не интерсује што више нико не прича о фудбалу, а некада је био доминантна тема у свим кафанама.
Драгане Џајићу, Ненаде Бјековићу и Бранко Радујко шта можете да понудите фудбалској јавности као новогодишњи поклон пред предстојеће празнике. Сигурно ништа лепо. То је само све веће незадовољство јавности, ругло од лиге, празне трибине, све веће тензије…. Нови људи вам нису потребни јер они би ускоро могли да постану опасни. Уместо да сте макар покушали да освежите савез са млађим људима ви и ваша десна рука „популарни” Ђаво сте засели у фотеље и не занима вас фудбалска будућност Србије. Уопште не сумњам да ће многи рећи да се Драган Џајић низашта не пита већ да се о томе као о свему у Србији пита врховни вођа са Андрићевог венца 1. Међутим, тужно је гледати како се једна од највећих спортских легенди у Србији у позним годинама игра са тешко стеченим угледом, уствари тај углед је већ одавно дебело срозан. Мени је Драгана Џајића истински жао, али образ ми не да да се правим слеп.
Милорад Бјелогрлић
