Мило Ломпар: Неопходно кретање ка генералном штрајку

Ово је мафијашки режим и он није осјетљив на морално и политичко незадовољство. Посебно рђав утисак оставља сазнање о томе да опозициони посланици нису спремни да се повуку из Скупштине и учине њене одлуке нелегитимним. Они позивају грађане на жртву, потпуно неспремни да је покажу примером. Тек у садејству свих ових чинилаца би се режим принудио на образовање прелазне владе, уклањање медијског монопола и демократске изборе за шест или девет месеци – каже Мило Ломпар, професор Филолошког факултета и председник удружења „Српски глас“ за подгоричку Побједу.

Основали сте удружење „Српски глас“ које ће чувати националне вриједности, борити се да Косово остане у саставу Србије, штитити слободу мишљења… Нападају Вас у режимским медијима, предсједник Србије Вас помиње као да сте државни непријатељ. Зашто Вас нападају?

Траје то дуго. И са супротстављених страна политичког спектра у Србији. У оквиру грађанске организације Проглас, позван сам да, 24. децембра 2024, говорим на трибини у Лучанима. Будући да је власт спречила изнајмљивање било које сале, скуп је увече одржан на тргу, а температура је износила један степен. После мог учешћа на овој трибини отпочела је медијска кампања против мене. Прво се појавио, на порталу РТ Балкан, 25. децембра, текст о „корисним идиотима“, са јасном алузијом да се налазе на страни студентског протеста. Потом се, на порталима Вечерњих новости и Политике, појавио текст у којем ме називају „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма“. У говору у Сава центру, 25. децембра, председник Србије је поменуо моје учешће на трибини у Лучанима и назвао ме „корисним идиотом“. У телевизијском обраћању, 26. децембра, у којем мене поново назива „корисним идиотом“, он је дотакао врело своје мудрости: „Антонић и Ћирјаковић су написали два најбоља текста која сам прочитао у последњих много времена.“ Његов исказ потврђује двосмјерну везу ових актера: они сервирају, он поентира. То је потврдило давнашњу тврдњу да су бројни и дуготрајни напади на мене, на порталима и друштвеним мрежама, подстицани са адресе председника Србије.

У пропагандном погону као да је дато упутство да ме у сваком обраћању треба назвати„корисним идиотом“. Иако је надахнута болесном фиксацијом, ствар је у суштини политичка. Јер, залажем се за сарадњу националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић – Брнабић режима као режима смртоносног симулакрума. Човјек националне оријентације који се залаже за сарадњу са грађанском оријентацијом добија ознаку „корисни идиот“. Како је Проглас грађанска организација, „откривено“ је да сам угрозио националну оријентацију. Суштински разлог је скривен: само таква сарадња омогућава реалан основ за пад режима. Више од тога: национална оријентација добија неоспориву основу да се бори за своје циљеве у пострежимском стању.

Као део кампање појавили су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. За разлику од мене, они нису хтели да потпишу кривичну пријаву против председника Србије због велеиздаје 2020. Тада уопште није постојао Проглас. Они такође нису подржали студентски протест 2024. То показује да наше разлике није створио Проглас него Вучић – Брнабић режим. Они нису сумњичили студентски протест због Прогласа, који га наводно води, него због своје запретане подршке Вучић – Брнабић режиму, чије су оптужбе понављали и чији су медији преносили њихове речи. Отуд су понављали синтагму о „корисном идиоту“, директно ме помињући или недвосмислено алудирајући на мене. На то су, пак, упућивали они чије су ме алузије одредиле као „патриотски привезак“ и „маскировку“ Прогласа. У неколико дана, узастопно, у текстовима или интервјуима, на порталима или телевизијама, тако су се изражавали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ. Нису могли да наведу ниједну реч из мог говора којом би могли показати како изневеравам своје раније ставове. Циљ кампање је био двострук. Требало је сакрити да су били против студентског протеста и да теже да наметну разговор о Прогласу уместо подршке студентском протесту. Настојали су да наметну лажну дилему: Вучић или Проглас. Права дилема је гласила: Вучић или студентски протести.

На политичким вододелницама престаје вијугање и прави се избор. Отуд су све њихове ријечи у корист студената или против режима – „привезак“ и „маскировка“. Био је то испит на којем су се определили за Вучић – Брнабић режим. Зашто би, иначе, у условима антирежимског протеста, једна опозициона формација нападала другу, која је уопште не помиње? И која, штавише, не рачуна на исту опозициону публику? И у том нападу постала подударна са Вучић – Брнабић режимом? Себи су дали право да оцењују гдје смијем да се појавим, а гдје не смем, иако сам говорио оно што увек говорим. Али, ко оцењује, биће и оцењен. Нема бољег показатеља просташтва и насиља од настојања да управљају понашањем човјека који им ништа не дугује, никада им ништа није тражио, кога су вукли за рукав да их подржи у више прилика или да им помогне у више наврата. Истоветни текстови расијавани су по режимским гласилима. Алузију Милоша Ковића да сам „корисни идиот“ и „фикус“ Прогласа, изнету на режимском порталу Новог Стандарда, пренијела су 1. јануара 2025, електронска издања Политике, Вечерњих новости, Ало-а, Курира, Б 92 и ТВ Пинк. То ме је подсетило на начин на који су се партијски комитети обрачунавали са интелектуалцима у комунизму или како су ме у ројевима нападали представници другосрбијанске интелигенције поводом Духа самопорицања

Ни они нису изостали. Ни њима се не допада идеја о сарадњи националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић – Брнабић режима. На порталу Аутономија, 10. јануара 2025, као порталу који заговара другосрбијанску идеологију, баштини титоистичко мишљење и противи се било ком облику српског интегрализма, појављује се напад на мене. И Аутономија је узнемирена сазнањем да сам гостовао на телевизији Нова С и на трибини Прогласа. У хитању ненадмашан, одан другосрбијанским уверењима и западним (америчким) интересима, против мене се твитом огласио 14. јануара и академик Душан Теодоровић, да би у Данасу од 18−19. јануара написао чланак који носи наслов: „Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља.“ Ако човека нападају из супротних праваца, настаје могућност да је оно што говори у некој вези са истином. Није већина људи грађанске оријентације без осећања за националне вриједности и интересе, нити су део другосрбијанске идеологије; није ни већина људи националне оријентације без осећања за грађанске вредности и интересе. Њиховим сукобљавањем, режим гради сопствени монопол у одлучивању. Отуд они који су предали српске интересе на Косову и Метохији могу да се представљају као патриоте. Они који се тој предаји нису противили, иако је била противуставна, одедном су против режима због законитости. То је омиљени игроказ Вучић – Брнабић режима: лажемо се.

Да ли „Српски глас“ угрожава дјеловање „Српског света“ које промовише режим. Шта је за Вас „Српски свет”, у пракси смо видјели да је то интересно удружење лидера Срба из региона који су се покорили режиму у Београду. Како у том контексту видите однос власти из Београда према Црној Гори? Неопходно је напустити другосрбијанску (титоистичку) матрицу по којој је свако залагање за српски интегрализам – спорно. То је тврдио и подгорички режим тродеценијског председника. Није тако. Моје схватање српског становишта, образложено у Духу самопорицања, носи све карактеристике либералног национализма. То је теоријска формула која је образложена, историјски потврђена и аутентично демократска. Јер, она почива на човековој слободи избора: може се, наравно, изабрати и друго политичко полазиште, али није оправдано тврдити да избор српског становишта није демократски избор. Оно подразумијева интегралистичку културну политику. То значи да су припадници српског народа неодвојиви дио српске културне егзистенције: и у Трсту у XВИИИ, и у Бечу, Цетињу и Загребу у XИX, и у емиграцији у XX вијеку. Отуд не следи да су ти градови били дио српске државе. Осим Цетиња, које је било престоница Црне Горе, у којој је Законик књаза Данила (1855) у 92 члану прецизан: „У овој земљи нема никакве друге народности до једино србске и никакве друге вјере до једине православне источне“. Данас није тако, што не значи да тако није било. У садашњи културни идентитет једног народа спада и прошлост. Они који одаберу српски културни интегрализам природно могу себе разумевати унутар односа са својим ужим културним зонама, у којима се одвијају дотицаји са другим културама и традицијама. То представља значајан моменат вековне полицентричности српске културе. Да би остали верни титоистичким засадима, помоћу којих се српска културна егзистенција кривотворила, у циљу однарођавања, што је довело до насртања на српску цркву у Македонији и Црној Гори, другосрбијански критичари су кривотворили културни аспект мог схватања српског становишта. Јер, претварали су га у територијалне аспирације, иако тако нешто нигде не пише у мојим књигама. Када сам подржао предлог да се организује одбрана Устава Србије референдумом против Француско-немачког плана, у априлу 2023, напао ме је Пешчаник: као идеолошко гласило другосрбијанске интелигенције. И готово у исти дан телевизијска емисија Ћирилица. Овај режимски мегафон на националној фреквенцији ми је поклонио пуних 60 минута вређања на различите начине: и политичке, и неполитичке. Осведочени пријатељ тродеценијског предсједника Црне Горе, Миломир Марић, називао ме је „теразијским Црногорцем“. Он је преузео раније одреднице подгоричког режима. Тако сам у Црној Гори посрбица, док сам у Србији монтенегрин.
Ово ширење антицрногорског расположења у Србији и антисрпског расположења у Црној Гори део је истог пропагандног погона. И знак дубоке сарадње два председника: бившег црногорског и садашњег српског. Јер, никад не треба заборавити да је председник Србије био „крунски сведок” – пословично лажни – да је постојао државни удар 2016, који је покушала да изведе група ненаоружаних појединаца, предвођених 63-годишњом женом. И увек се треба сетити са колико је пропагандних адреса и како поганим начинима био и у Србији и у Црној Гори деценијама вређан митрополит Амфилохије. Јер, осуђени због државног удара као да су заборавили ко их је јавно теретио. Меродавни чиниоци Митрополије позвали су, пак, председника Србије на сахрану митрополита кога је непрестано вређао. А они који су га тамничили у Црној Гори сада се позивају на њега. Победе мноштва пролазе, а победе појединца трају.

У друштву расту корупција и негативна селекција, а СНС већ 12 година добија изборе. Да ли су бирачи опијени пропагандом или су застрашени?

ЛОМПАР: Вучић – Брнабић режим је настао у садејству српских популиста и другосрбијанских грађаниста. Портал Е-новине, застава другосрбијанске простоте и порнографије, чији јуришници данас у Аутономији пишу против мене, годинама је утирао пут Вучићевом доласку на власт: нису им ваљали ни Коштуница ни Тадић, поготово митрополит Амфилохије. Акцију „белих листића“, која је довела 2012. године до победе овог режима, водили су Весна Пешић и адвокат Срђа Поповић, корифеји другосрбијанске интелигенције.

Када је потписан Бриселски споразум 2013, Весна Пешић је назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици Вучићево приклањање њиховом курсу ријечима: „Боље икад него никад“. А 2017. Весна Пешић је закључила да је „Вучић бољи од националистичких морона“. Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић – Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом. Корупција друштва је начин на који режим купује лојалност националних гласача. Отуд је неодговорно што се национална интелигенција претворила у режимску интелигенцију. Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сијући сумњу у њихову политичку позадину уместо борбе за њихову подршку, она потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.

Када је потписан Бриселски споразум 2013, Весна Пешић је назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици Вучићево приклањање њиховом курсу ријечима: „Боље икад него никад“. А 2017. Весна Пешић је закључила да је „Вучић бољи од националистичких морона“. Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић – Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом. Корупција друштва је начин на који режим купује лојалност националних гласача. Отуд је неодговорно што се национална интелигенција претворила у режимску интелигенцију. Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сијући сумњу у њихову политичку позадину умјесто борбе за њихову подршку, она потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.

Подржали сте побуну студената. Први пут су сва четири универзитетска града у Србији у блокади, власт није нашла начин да сломи протест. Подршка грађана је велика, колике су шансе да се захтјеви студената испуне?

ЛОМПАР: Режим се користи срамотном америчком подршком себи и неискреном руском подршком српском народу. Ово је мафијашки режим и он није осетљив на морално и политичко незадовољство. Неопходна је подршка грађана и кретање ка генералном штрајку. Сувише је терета стављено на професоре, посебно на колеге у средњим школама. Неопходно је да се прикључе и други еснафи: адвокати, судије, инжењери, радници, трговци. Посебно рђав утисак оставља сазнање о томе да опозициони посланици нису спремни да се повуку из Скупштине и учине њене одлуке нелегитимним. Они позивају грађане на жртву, потпуно неспремни да је покажу примером. Тек у садеству свих ових чинилаца би се режим принудио на образовање прелазне владе, уклањање медијског монопола и демократске изборе за шест или девет месеци.

Вучић је уз помоћ послушника поделио и радикализовао друштво до ивице сукоба. Да ли је близу крај његове владавине и како ћемо се помирити?

ЛОМПАР: У интервјуу, који преноси портал НСПМ од 8. јануара, један израелски новинар описује главног медијског саветника предсједника Србије. У Израелу га називају „агент хаоса“, он је „познат у Израелу по ширењу лажних информација о личностима и стварању веома отровне атмосфере која за последицу има поларизовано друштво“. То значи да његов циљ представља изазивање оштрих сукобљености у друштву. Тако се непрестано понаша пропагандни погон Вучић – Брнабић режима. Томе погодује непрестано сукобљавање националне и грађанске опозиције. Као што су режимски протагонисти незадовољни мојим поступцима и схватањима, тако су истим тим поступцима и схватањима, у исто време, незадовољни и њихови другосрбијански критичари. Те две стране устројавају један систем односа који влада нашом земљом. У њему се оне међусобно боре за власт. И, истовремено, против сваког ко указује на погубност самог система. То је поуздан показатељ да је политичко мишљење које обје стране критикују − потпуно аутономно. Моја дужност је била да предложим оно што сматрам да је лековито за друштво у цјелини. Уколико мој предлог не буде имао успеха, вероватно ће се наставити смјена једног доминантног модела њему супротним моделом: у дужим периодима. То значи да систем бинарних опозиција остаје потпуно одржив: са растућом спиралом насиља. Духовна ситуација времена, коју доводе до апсурда самозвани авангардисти, претвара се у полугу за тлачење националних традиција, до којих држи већина грађана. Упоришна тачка авангардиста је у страним чиниоцима, а традиционалиста у популистичком самопотврђивању. Тако се друштво креће прогресивно -регресивно, цик-цак, доле-горе, напред-назад: трулећи у свим аспектима, правним, културним, стручним. Арбитража страних чинилаца, који су вођени својим интересима (Рио Тинто), представља језичак на ваги. Авангардистима је неопходна да успоставе и одрже власт; традиционалистима да успоставе одржив однос са спољним чиниоцима. Предлажем равнотежу између духовне ситуације времена и националне традиције. Не треба се мирити. Треба учити да се живи са разликама које су знатне. У релативно демократском амбијенту оне остају, као и сукоби, али се растварају у нормалнијем саобраћају: интелигенција води идеолошке спорове, власт и опозиција се сукобљавају око практичних садржаја живота. Тамо гдје се њихова кретања пресецају, гдје настаје чвор идеолошко-практичне природе, најбоље је ослонити се на већинско мишљење народа, које се демократски утврђује.

Глас јавности/Побједа.ме