Почетком 20. века, конкретно 1906. године, у британски политичи речник ушао је један нови, врло занимљиви термин. Он гласи: бацкстаббер.

Настао је спајањем именице бацк (леђа) и глагола стаб (забости, пробости).

Буквално значење израза је „онај који забада у леђа“, а тако се у енглеском политичком језику (данас се реч користи са обе стране Атлантика) назива подмукли, лажни савезник, који ономе коме као помаже заправо забија нож у леђа.

Тога сам се сетио док сам слушао Аиду Ћоровић – сорошевску НВО активисткињу окорелих србофобних ставова – која као горљиво подржава Студентску листу. Она рече – и то тако упадљиво  да је било јасно да ће уз помоћ режимских пропагандних механизама њена порука нашироко да се чује – да је јасно да ћемо после Вучићевог пада са власти, у наредних шест месеци, морати да прогутамо горку пилулу и помиримо се са (лажном) независношћу Косова те да прихватимо хашку причу о „геноциду“ у Сребреници.

Ако је нешто – из фанатизма или договора са евроатлантским господарима СНС квислиншког режима који им ефикасно обавља прљаве издајничке послове, служећи се фејк патриотским кредибилитетом – пуцањ у Студентску листу и промене, онда је то наведено понашање!

Од тога баш много далеко нису ни хистерични напади разних пропалих политичара – који се сада каче на студенски воз како би покушали да се реанимирају (или наплате од оних који, као рецимо Пајтић, имају ресурсе а покушавају да узурпирају што већи део очекиваних резултата Студентске листе) – на опозиционе партије које излазе на изборе, са циљем да оне буду гурнуте испод цензуса.

Ни једно једино истраживање, укључујући и она најнаклоњенија Студентској листи, не показују да може да добије 50 посто гласова. Уз сву њену популарност далеко је од тога, што је неопходно да би сама преузела власт. 

Како показује аргументована анализа могућих гласачких сценарија коју је направио професор Факултета политичких наука Душан Павловић, нема промена тј. рушења Вучића и његовог картел режима, ако коалиције Аутентична десница и Европска Србија не пређу цензус. Удруживање њихових посланика са онима које добије студентска листа неопходно је да би коначно дошло до промена!

Оно што је здраворазумски јасно добило је тако и методолошки утемељену потврду. Отуда, црна пропаганда коју против опозиционих коалиција неки воде – не Студентска листа тј. они који су на њој, већ као што рекох разни чиниоци који покушавају да јој се додворе или „омасте“ од режима који има корист од пнога што раде, односно од других евроатлантских квислинга којима и није битно да Вучић падне већ да се они кроз велику капију врате на политичку сцену (отмицом што већег дела посланика СЛ после избора и прављењем своје партије) – суштински није ништа мањи пуцањ у ослобођење Србије од онога што ради Аида Ћоровић!

Грађани и Студентска листа тога морају да буду свесни. Паметно би било да се СЛ што пре од свих тих политичких лешинара (или макар најгласнијих и краткорочно најштетнијих од њих) огради. Да бисмо оборили са власти Вучићев опскурни режим, и то како верујем током постизборне протесно-демократске борбе, пре него на самим изборима које ће покушати да покраде, потребна нам је политичка мудрост и истрајност, а њој разни „бекстабери“ сигурно не доприносе! Штавише угрожавају демократске промене!

Драгомир Анђелковић