СУМНЈА

Ово што Србија трпи јесу сједињени самртни и порођајни болови-старо тешко умире, а ново се још теже рађа. Србија попут змије полако мења кожу, зато је сада најрањивија. Народ је збуњен и одговоре тражи у испразним пројекцијама политичких астролога који вештином врача покушавају да предвиде магловиту будућност или у депресивиним обдукцијама политичких археолога који решење траже копајући по трауматској прошлости.

Док се режим грчевито бори против своје фобије „обојене револуцје“, тврдоглаво одбија да схавти да је револуција дело апсолутне неизбежности, да се она не може победити, већ само успорити и одложити. Са друге стране опозиција чини грчевите потезе како би спречила да је матица догађаја на потопи и однесе у заборав, њен циљ је да прати силу матицу, уз опрезност да је иста не удави.

Фун-фацт: промена се већ десила!

Демократија функционише на консензуалном договору о владавини већине, на начин да донесене одлуке које изгласа већина прихватају сви. Највеће достигнуће ове побуне јесте непобитна чињеница да овако више не може. У ваздуху и даље виси питање већине и мањине, јер режим још увек не сме да провери свој легитимитет на изборима. Али, чак и у најгорој варијанти да на изборима, ма када се они десили, прогласи победу, нити ће „мањина“ пристати на досадашњи модел владања, нити ће „већина“ моћи да настави по старом.

Зато су избори само једна незаобилазна етапа наступајућих промена. Они не могу разрешити кризу без промене односа између мањине и већине, ко год био у неком од наведених подскупова.

Дозволићу себи да искористим ово затишје на ратишту, овај смирај пред буру да из себе избацим бласфемичне мисли које оптерећују мој лимбички систем.

Дуго и често поставља се теза о сарадњи левице и деснице у Србији. Прва препрека у анализи јесте сама дефиниција помеутих појмова, јер могу бити замењени синонимима који би само збунили публику. Деобни параметар политичких подела некада је био однос према монархији/републици, однос према имовини/власништву, однос према дубини државног интервенционизма, однос према религији… Узимам коликвијалну поделу која је спецификум српске политичке сцене, поделу на „грађанисте“ и „патриоте“, уз све условности које ови називи носе, уз све непрецизности и анахроности задате поделе. Они се разликују због различитог сагледавања и разумевања прошлости, али и различите пројекције будућности.
„Грађанисти“ и „партиоте“ личе на два истополна краја магнета, могу се приближити до одговарајуће удаљености, али ако су исувише близу, ако први уђе у магнетно поље другог, долази да дејства одбијајућих сила које та два магнета нагло удаље на безбедну дистанцу. То је нерешив проблем, енигма, ребус, изборна сфинга пред којом стојимо већ скоро петнаест година.

Пут ка решењу могла би да буде анализа структуре разлике која раздваја ове две подгрупе.

Суштина поменуте разлике јесте однос према слободи.

Кључно питање које нас уводи у доказивање постављене тезе- да ли бисте подржали опцију која подразумева реализацију “српског света “ у форми државног јединства, али да том државом влада Александар Вучић или било који други аутократа под којим нема правне сигурности, функционисање институција и политичког плурализма. Дакле, ако би владар повратио Косово, припојио Републику Српску и сјединио Црну Гору са Србијом, да ли бисте подржали таквог владара иако он девастира политички систем, контролише друштво страхом, лажима и корупцијом?

Мој одговор је да би већина “партиота” благосиљала таквог лидера, јер на олтар отаџбине полаже “отете свете српске земље”, “враћа оно што је изгубљено”, “достојан је славе наших предака”… Још ако има благослов руског цара, пут до звезда му је загарантован, иако би Србија била посута трњем.

Ово није само питање приоритета између индивидуалних права и националних интереса, али може бити веома важно када се оба вектора укрсте или сударе.

Ја не пристајем на Србију која своје границе шири, а сужава границе индивидуалних слобода. Није битно колика је, већ каква је држава. Ако је држава уређена, напредна, перспективна, сви ће желети да са њом имају добре односе, желеће што чвршћу заједницу са њом и њен утицај ће бити много већи ако границе шири јачином својих вредности, а не оштрином својих бајонета. Ово не значи да држава треба да багателише своју територију, да територија није битна-напротив, реч је да без квалитета квантитет је безначајан.

Процес који је захватио Србију није везан ни за (изгубљене) територије, ни за деведесете, ни за добијање изгубљених ратова. Ово је буђење српског пролећа. Одбацивања аутократе као страног тела, склањање једне историјске рушевине која нам је препречила пут у бољу будућност. Та будућност треба да донесе елементарну правду у друштву, елементарну пристојност у јавном простору, елементарну одговорност носиоца државних функција елементарно функционисање институција.

Зато, када уклонимо најгорег председник републике у њеној историји, знајте шта ће нам бити приоритети-чишћење дворишта, а на његово ширење, оздрављење земље, а не њено прскање отровима.

Ово кроз шта пролазимо већ су преживеле државе које су одавно изабрале и завршиле пут ка ЕУ. Однос према Русији је посебан део поменутих вектора. Непотребно је објашњавати да све оно што желимо (рушење култа личности, функционисање институција, слобода медија, политички плурализам) не постоји у Русији. Сходно томе јасно је где можемо потражити помоћ за решавање наших проблема. Али, ако ви хоћете овде путинизацију Србиј да би Србија “васркснула” као постјелциновска Русија, ако хоћете да новинаре убијају, протестанте шибају, а опозиционаре избацују кроз прозоре да бисте, као Путин Крим, враћали Косово-мислим да сте погрешили и државу и време и народ.

Боље да вас упозоримо на време, да будемо искрени, отворени, поштени. Одлука је на вама. Програмски минимум је могућ, заједнички је интерес да Вучића развластимо и добијемо шансу за нови почетак.

Верујем да је крај његовог краја. После тога вероватно следи и крај нашег заједничког почетка.

др Александар Дикић

Aleksandar Dikić

Др Александар Дикић рођен је 15.09.1978. године у Нишу. Гимназију „Борислав Станковић" завршио је 1997. године, а дипломипао је 2004. године на Медицинском факултету у Нишу. Магистрирао је
2008. године на Медицинском факултету у Београду на одсеку Интерне медицине - Кардиологија. 2012. године завршио је специзализациіу из Ургентне медицине на Медицинском факултету у Београду. 2018. године постао је субспецијалиста клиничке токсикологије. 2023. године одбранио је докторску дисертацију из Кардиологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду и постао доктор медицинских наука.

Када је реч о новинарству, на КТВ телевизији ради од 2015. године. Пише за Данас, а своје текстове је објављивао на разним интернет порталима, попут Нове српске политичке мисли, Српског културног клуба, Видовдана и других.

Говори енглески и француски језик.
Ожењен Јеленом, отац Јакова и Теоне.