Можда је превише грубо и претерано генерализовати, а можда апсолутно потребно, тачно и лековито рећи да је наша генерација 50+ неславно завршила каријеру, показајући се национално неспособном и штетном. Пропустили смо све прилике у последњих 35 година да се организујемо и направимо националну државу и институције, демократију и законоправило, како треба. Данас живимо разорне последице сопствене неспособности и кукавичлука, и можда је дошао тренутак да то признамо себи и другима и склонимо се – да би дошли бољи од нас.
У последњих неколико деценија све што је национално у Срба некако је излизано, потрошено, осрамоћено, осакаћено, обесмишљено… Од великог националног буђења и одушевљења током пада комунизма крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века до данас, за непуне четири деценије, догодио се велики слом свих носилаца националних вредности и идеја.
Почевши од језика. Речи попут патриотизам, национализам, родољубље, држава, отаџбина, нација…, потпуно нормалне и пуне поштовања у свим другим језицима и народима света, код нас су некако изгубиле на значају и испразниле се од садржаја. Разлог је једноставан: систематски су фалсификоване и компромитоване од стране највиших носилаца политичког живота и службе државне безбедности. Може ли неко да се идентификује као патриота ако је Александар Вучић мера патриотизма? Или као националиста ако је узор Војислав Шешељ? Или да дели родољубиве осећаје са Вуком Драшковићем и Александром Вулином? Или да воли државу у којој је државник са највише различитих највиших функција у њеној историји Ана Брнабић? Родољубље су систематски уништили „родољупци”, познати као преваранти и фолиранти још од времена Јована Стерије Поповића, што значи да ово није само модерна појава оличена у Српској напредној странци, том леглу лажног патриотизма и праве издаје.
Потом имамо крах свих националних институција: Српске академије наука и уметности, Матице Српске, Удружења књижевника Србије… Умрле су све националне политичке странке, уморна је, некреативна и посвађана српска национална интелигенција, подељена је, неорганизована и неактивна српска дијаспора, па чак и Српска православна црква, чуварка српског духовног и националног идентитета кроз векове, утихнула је и утопила се у опште сивило, не зрачи и не делује,… Више је духовне, патриотске и социјалне мисије вршио један Свети Николај Жички и Охридско-битољски у једном малом градићу Битољу 30-их година прошлог века него цела СПЦ данас. Све што је и што би требало да делује национално у Срба је стало, замрло, занемоћало, убледело…
Да ли можемо замислити да су данас живи а да ћуте један Свети Владика Николај Велимировић, Јустин Поповић, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић…? Или Живојин Мишић и Дража Михаиловић? Или Слободан Јовановић? Не, они не би ћутали, они би подигли свој глас против свеукупног духовног и моралног посрнућа српског народа и државе. Они не би штедели речи критике актуелне власти, али и свих других слојева друштва који ћуте и ћутећи пристају на ову лаж, ову издају, овај лоповлук, ову духовну и моралну пропаст у којој живимо. Међутим, њих нема и неко други мора преузети на себе овај национални задатак: бити опозиција не само једној недемократској и корумпираној власти већ читавом владајућем систему безвредности и безвредних институција.
Морамо почети од језика, мисли и идеја. Како вратити садржину и снагу речима родољубље или патриотизам? Како изнова поверовати у нацију и државу? Како се организовати на нов начин? Како избећи грешке свих погрешних видова националног организовања до сада? Како пронаћи нове и некомпромитоване људе да нас поведу и организују? Како написати модеран национални програм? Како вратити смисао бављењу националном политиком?
Не видим никога ко се овим данас бави. Не видим ни у Цркви, ни међу интелектуалцима. Свакако наду нећемо наћи у постојећим парламентарним политичким странкама. Можда у дијаспори, ако смогне памети и снаге да се самоорганизује, мимо уплива из Отаџбине. Можда у Студентском покрету који представља једину реалну наду за политичке промене и смену генерација. Баш у том Студентском покрету, поред тога што су отели и сачували српску химну, заставу и Видовдан од лажних патриота на власти, показали су на делу један модеран облик најбољих традиционалних српских националних особина: правдољубља, солидарности, самопожртвовања… Можда баш они, или интелектуалци и друштвено-политички покрети који ће се изродити из њихове генерације, донесу Србима преко потребну духовну и моралну обнову. Јер, нема дилеме да се по питању нашег свеукупног спасења ништа променило није: политичке, економске и сваке друге државотворне обнове не може и неће бити док се прво не догоди духовна и морална обнова у српском народу. И можда још понеко из наше генерације ко схвати да смо много тога погрешно радили и смањи доживљај о сопственој величини, неко од оних ретких појединаца ко уме да ради тимски и ко гледа општи интерес изнад личног. Не кажем да их нема, већ да су веома ретки и веома неорганизовани, за разлику од ових других, лошака међу нама.
Бошко Обрадовић
