Većina nas je čula za Martin Luter Kinga, čoveka čiji je politički aktivizam uzdrmao Ameriku. Ono što je manje poznato jeste kako je njegov pokret popularizovan. Naime, posle nekoliko dana masovnih demonstracija, koje je King organizovao u Birmingemu (država Alabama, SAD), policija je iskoristila vodene topove pod visokim pritiskom i policijske pse protiv demonstranata, među kojima je bilo i dece. Snimak policijske reakcije emitovan je u vestima nacionalne televizije, užasavajući veliki deo svetske javnosti i okupio crne Amerikance, ali i mnoge druge, oko pokreta. Važno je postaviti pitanje zašto je King odlučio da demonstracije održi baš u Birmingemu? Akademska zajednica smatra da je razlog to što je u to vreme, komesar za javnu bezbednost Birmingema bio Judžin „Bik“ Konor. Samoproklamovani rasista za koga se očekivalo da će protiv demonstranata iskoristiti silu, koja će pomoći popularizaciju pokreta, kao i njegovih ciljeva.
Čemu nas uče lekcije iz Birmingema? Brutalnost prema demonstrantima uvek stvara emociju koja izvodi još građana na ulice i na njima ih zadržava dok emocija traje. Iz pomenutih razloga, policija na protestima u Srbiji je obično veoma suzdržana, čime onemogućava stvaranje novih ili održavanje postojećih emocija, što vremenom vodi do gašenja protesta. Režim na proteste naravno šalje provokatore, čiji je posao da među građanima stvore nezadovoljstvo prema protestima, ali po pravilu na građane nikada ne šalje batinaše. Kako onda objasniti zverske napade naprednjačkih batinaša na građane ili studente koji mirno protestuju? Iskreno verujem da iza takvih napada ne stoji direktno naprednjački režim. Ne zbog toga što gaji bilo kakve moralne vrednosti, već činjenice da takvi napadi povećavaju podršku protestima. Kako je onda došlo do pomenutih napada?
U godinama koje su iza nas, Srbija je postala zemlja mogućnosti. Zemlja u kojoj ljudi skromnih biografija i još skromnijeg obrazovanja mogu da obavljaju najodgovornije državne funkcije ako podržavaju naprednjački režim. Zemlja u kojoj ljudi koji se bave sumnjivim poslovima ne moraju da se plaše zakona ako su povezani sa određenim političkim strukturama. I to su privilegije koje se brane po svaku cenu. Stevica Kiš, jedan od huligana koji su tukli i poršeom gazili studente u Novom Sadu, je sa 19 godina, nožem izbo dva mladića. Suđeno mu je za teško ubistvo u pokušaju, ali je delo prekvalifikovano u nanošenje teških i lakih telesnih povreda, tako da je kao kaznu dobio samo godinu dana kućnog zatvora. Ali to nije najveći problem.
Mi smo duboko podeljeno društvo. Podeljeno na one koji nekritički veruju režimskim medijima i one koji nekritički veruju prozapadnim medijima. Ovakva podela pre svega odgovara režimu čiji mediji kontrolišu veliku većinu populacije, što im u odsustvu političke debate garantuje pobedu na parlamentarnim izborima. Ali veliki deo krivice snosi i druga strana. Nedavno je na svom fejsbuk profilu, jedan od niških opozicionih prvaka kritikovao Vladu Srbije zato što u ratu u Ukrajini podržava Rusiju. Dakle, u situaciji gde Srbija naoružava Ukrajinsku vojsku i osuđuje intervenciju Rusije u svim međunarodnim forumima, neko ko se profesionalno bavi politikom smatra da Srbija zapravo podržava Rusiju? Građani imaju pravo da budu neinformisani, ali njihovi politički predstavnici to pravo nemaju, kako bi građane mogli da predstavljaju na pravi način.
U namernom odsustvu debate, obe strane su duboko ukopane u svoje rovove, nezainteresovane za stavove druge strane, ali spremne da po svaku cenu promovišu svoje. Ovakve okolnosti stvaraju netrpeljivost koja vremenom prerasta u mržnju, koja lako može da pređe u nasilje. Naprednjački batinaši nisu napadali protestante zbog stranačkih direktiva, već iskonske mržnje koju osećaju prema svojim neistomišljenicima. Bez obzira što Srpska napredna stranka, po mom mišljenju, ne stoji direktno iza ovih napada, ona je za njih svakako odgovorna jer zarad političke koristi širi mržnju među građanima Srbije.
Dragan Stojadinović, politikolog
