Kolaps Sirijske Arapske Armije (SAA) nije bio očekivan, i mnogi civili, a posebno alavitska verska grupa muslimana kojoj je pripadao predsednik, su mislili da će ofanziva biti zaustavljena u najgorem slučaju kod grada Homsa, jer bi pad ovog grada odsekao obalu Sirije od ostatka države. Ipak, neki su već na početku govorili o tome da je grad Alepo pao previše brzo, i da to nije dobar znak za dalji tok rata. Takozvane udružene opozicione snage, kojima su se pridružile bivše snage opozicije oko grada Alepa koje su pre nekoliko godina prihvatile plan pomirenja sa sirijskom vlasti i bile integrisane u Sirijsku Arapsku Armiju, su ponovo promenile stranu i krenule ka jugu i istoku. Ipak, pokret Hajat Tahrir Al-Šam je najzaslužniji za rušenje vlasti u Siriji. On je preimenovan nekoliko puta, ali je najpoznatiji pod imenom koji je imao od 2012 do 2016 godine, kada se zvao Al-Nusra Front, je bio najaktivniji. Al-Nusra front je otvoreno bio džihadistički pokret, koji je za cilj imao da zauzme celu teritoriju Sirije i uspostavi islamističku državu sa šerijatskim sistemom. Ne samo to, već je Al-Nusra front i formalno bio ogranak Al-Kaide. Njegov vođa, koji je od skoro počeo da govori o verskoj toleranciji i nenasilju nad civilima(iako su članovi njegove organizacije već dan nakon pada vlasti krenule sa zastrašivanjem manjina), je od 2003 godine bio član Al-Kaide, a promena imena ogranka u Siriji je bio pokušaj da se distancira od ove organizacije, verovatno u cilju dobijanja pomoći od Turske. Ipak, čak su i SAD izrazile rezerve prema njemu i njegovom pokretu, a barem na samom početku ofanzive na kraju novembra ove godine, francuski mediji su govorili o njima kao o terorističkoj organizaciji. Na jugu Sirije su se nalazili pobunjenici koji su bili pod patronatom SAD, skoncentrisani oko najveće američke vojne baze u Siriji, koja se nalazi na Sirijskoj strani granice s Irakom. Oni na samom početku nisu vodili veće borbe, ali su u decembru i oni krenuli u ofanzivu prema Damasku.
Na jugoistoku se nalazio veliki broj jedinica Sirijske Arapske Armije, koje su počeli borbu protiv sirijske vlasti, ali su prihvatile mirno rešavanje problema i integrisale se u Sirijsku Arapsku Armiju. One su ponovo promenile stranu posle pada Alepa i krenuli prema Damasku da sruše vlast porodice Al-Assad, koja je pratila verziju islama koja se klasifikuje kao šiitska, iako je u praksi ona mnogo manje rigorozna. Ova manjinska verska grupa alavita je oko 50 godina držala veliki deo vlasti u Siriji, a prostorno je danas skoncentrisana na zapadu zemlje, na obali Sredozemnog mora, posebno u gradu Latakiji, mada su do početka rata bili veoma rasprostranjeni i u drugim delovima Sirije. Ovu vlast su podržavale manjine, uključujući i hrišćane, jer je familija Al-Assad u praksi obezbedila veoma visok stepen sekularnosti, a sigurno jednu od najsekularnijih država u regionu, kao i to što je garantovao zaštitu manjinskih verskih zajednica. Ovaj trend se nije menjao ni u toku rata. Na početku, alaviti su imali glavne pozicije u vojsci, ali je i veliki broj manjinskih verskih zajednica takođe bio u vojsci. Ipak, to se postepeno menjalo, tako da je jako veliki broj sunita u toku rata uspeo da napreduje i zauzme najviše pozicije u vojnoj hijerarhiji.
Budući da je većina vojne opreme pokreta Hajat Tahrir Al-Šam došla iz Turske, turska podrška ovom pokretu ne može biti osporena. Reakcija vlasti Turske u toku ofanzive koja će srušiti vlast Sirije, kao i njihova reakcija osmog decembra, nakon pada vlasti, ovo samo potvrđuju. Postoje čak indicije da je vlast iz Kijeva takođe podržala ovaj pokret, ali, ako je ovo tačno, to je bila podrška koja nije značajno uticala na krajnji rezultat. Ipak, turska podrška nije jedini, a verovatno nije ni najveći razlog za pad vlasti u Siriji. Obaveštajci i Sirije i Rusije su primetili pripremanje ove ofanzive najmanje mesec dana pre njenog početka, a postoje indicije da su prve naznake primetili već u septembru ove godine. U svom govoru 11. decembra, iranski ajatolah je napomenuo da je i iranska obaveštajna služba primetila ove pripreme “mesecima pre ofanzive”, i obavestila sirijsku vlast. Sirijska armija je dakle imala dovoljno vremena da se pripremi za ovu ofanzivu, i za to je imala više nego dovoljno vojnika. Što je najčudnije od svega, skoro nikakva ozbiljna utvrđenja i odbrambene pozicije nisu ni pojačane, niti su nove napravljene za svo to vreme. Jedina bitnija ofanziva je pokušana od strane nekoliko jedinica u okolini grada Hame, koji su nakratko uspeli da odgurnu neprijatelja od grada i vrate nekoliko manjih gradova na njegovom severu pod svoju kontrolu. Ipak, na novim pozicijama su se zadržali ne više od dva dana. Takođe, umesto da se bori u gradovima, budući da borba u urbanim uslovima prema pravilu mnogo više odgovara snagama koje se brane, sirijska armija je donosila neobične odluke, kao što je ne tako razumljiva odluka da pokuša da odbrambenu liniju formira ispred grada Homsa(koja se jako brzo raspala, prema nekim navodima i pre početka borbi), umesto u samom gradu u kome već postoje građevine koje mogu biti korisne za odbranu. Jedino je par profesionalnih jedinica, kao što je 4. oklopna divizija, i 25. divizija specijalnih snaga pružale ozbiljniji otpor, i zbog toga su imale velike gubitke.
Ofanziva koja je srušila vlast
Postoji nekoliko verzija toga šta se tačno desilo, i zašto je došlo do kolapsa Sirijske armije. Jedna od njih je da je od 2020. godine predsednik počeo da na najviše pozicije u vojsci postavlja alavite, članove svoje verske organizacije, i da je zamenio čak i iskusne vojnike. Ipak, ovo, čak i ako se ispostavi kao tačno, ne može biti razlog ovoliko brzog pada sirijske vlasti. Najpre, alaviti su od dolaska na vlast porodice Al-Assad bili u vrhu vojske, a tek su u toku rata počeli da se ističu i vojnici drugih verskih zajednica koji su unapređivani. Takođe, pozicija alavita u Siriji kao manjinske grupe, i grupe koju mnogi muslimani uopšte ne smatraju muslimanima zbog nedostatka prinude i rigoroznosti u poštovanju fundamenata islamske vere, umnogome je zavisila od njihovog ostanka na vlasti. Kao takvi, alaviti bi imali veću inicijativu da brane vlast, jer je nemoguće da se ne boje dolaska na vlast organizacije koja je do pre nekoliko godina i zvanično bila ogranak Al Kaide.
Sa druge strane, postoje indicije da su najsposobnije jedinice Sirijske armije prebačene na istok i jug zemlje, i da su tamo držane skoro do petog decembra, tri dana pre nego što je vlast Sirije i zvanično pala. Istok države i danas kontrolišu snage kurda, koje imaju značajan broj boraca(oko 100 000, što je prema nekim izvorima više od polovine vojnika kojima je raspolagala Sirijska Arapska Armija), ali oni u toku rata nikada nisu sprovodili velike operacije protiv Sirijske armije, i u glavnom su sa njima sarađivale. Dugi niz godina su čak neke delove daleko na istoku zemlje kontroilisale snage sirijske armije, koje su bile okružene kurdima, ali ipak nije dolazilo do ozbiljnijih sukoba. Deo juga je okupirala vojska SAD, ali čak ni oni u poslednjih par godina, sve do 5 decembra ove godine, nisu imali velike sukobe sa sirijskom vojskom. Najaktivnije borbe su vođene na severu države, protiv protiv snaga koje je podržavala Turska, ali izgleda najviše protiv Hajat Tahrir Al-Šama koja je imala centar u gradu Idlibu na severu zemlje uz granicu sa Turskom, pa je ovaj korak, ako je stvarno preduzet, potpuno neopravdan, posebno posle upozorenja koje je sirijska vlast dobijala od ruskih, sirijskih, a moguće i iranskih obaveštajaca.
Sledeća teorija je da je Sirija vlast jednostavno ostala bez novca, te da se zato vlast srušila. Ovo može da bude delimično tačno, ali istovremeno, Sirijska vlast je isplaćivala velike stipendije svojim građanima koji su odlazili na studije u Rusiju. Na primer, u 2022/23. godini, potrošeno je oko 7,3 miliona dolara samo na stipendiranje studenata koji su te godine dobili prvu stipendiju. Kada se ovom broju dodaju studenti koji su na studije krenuli ranije, ovaj broj se naravno povećava. Sirijska vlast je isplaćivala 9600 dolara godišnje svakom studentu, dok je Rusija, kao što to radi za sve strane studente koji dobiju stipendiju, pokrivala troškove školovanja. Poređenja radi, Vijetnam, koji nije u ratu, svojim studentima koji krenu na studije u Rusiju isplaćuje stipendiju u iznosu od 4800 dolara godišnje, dok neke države uopšte ne pomažu svojim građanima koji studiraju u Rusiji u okviru kvote Ministarstva obrazovanja Rusije. Takođe, treba imati na umu da u Rusiji, u najvećem broju slučajeva, osnovne akademske studije traju 4 godine, master(magistarske) 2, a doktorske(aspirantske) traju 3 godine.
Ono što izgleda kao najverovatnije je da je posredi masovna izdaja u vrhu vojske, ali veoma moguće i u samoj civilnoj vlasti. Mnogi izvori, na primer, navode da armija često nije dobijala nikakva naređenja, ili da su od pada grada Hama, dobijali naređenja da se povlače, te se može pretpostaviti da je skoro svako ozbiljnije pružanje otpora bila samostalna odluka lokalnih jedinica. Na primer, odmah nakon pada glavnog grada, dotadašnji premijer Sirije Muhamed Gazi Al-Džalail je izjavio da će ostati u Damasku i izrazio želju da sarađuje u transferu vlasti, a istovremeno je optužio Iran za izazivanje nasilja između verskih zajednica u Siriji. Interesantno je da je, iako je i ranije bio član vlade u Siriji, posle parlamentarnih izbora u septembru ove godine postavljen za premijera. Desetog decembra je zamenjen od strane vođe Hajat Tahrir Al-Šam, i za novog premijera vlade u tranziciji je postavljen Muhamed Al-Bašir, koji je član civilne administracije ovog pokreta, i koji je i ranije imenovan u tzv. “vladi nacionalnog spasa” u Idlibu. Ovo je ponovljeno i 11. decembra od članova bivše 25 divizije specijalnih jedinica Sirijske Arapske Armije, koji su se povukli u planine na granici sa Libanom.
Mnogo izvora je od samog početka ofanzive protiv sirijske armije, a još više od pada grada Alepa (koji je prema nekim izvorima predan bez mnogo borbe), govorilo o pritiscima Rusije na vlast Sirije, pa i samog predsednika, da se Sirijska arapska armija brzo reorganizuje, i uspostavi liniju odbrane. Rusi su uprkos svemu nastavljali sa avioudarima, ali umesto da sirijska vojska to iskoristi za kontranapade, dolazilo je do masovnog povlačenja, često usled nedostatka bilo kakvih naredbi iz vrha Sirijske vojske. Što je još gore, armija je za sobom ostavljala tenkove, artiljeriju i vojnu opremu. Delovi jedinica iz Irana takođe nisu mogle ništa da promene bez pružanja otpora Sirijske Arapske Armije, što je napomenuo i sam iranski ajatolah.
Nasuprot raširenom mišljenju da su Rusija i Iran spasile sirijsku vlast na početku rata, njihova uloga nije tolika kolikom je mnogi smatraju. Većina borbi je vođena od strane Sirijske Arapske Armije, i, mada je tačno da je pozitivan odgovor Rusije na poziv Sirije da se umeša itekako jako uticao na sam front, obezbeđujući neupitnu nadmoć sirijske vlasti u vazduhu i artiljeriji, što jeste učinilo posao sirijske armije mnogo lakšim. Iran je uglavnom pomagao u izvođenju specijalnih operacija, treniranju, kao i snadbevanju sirijske vojske vojnom opremom. Dakle, iako su Rusija i Iran stvarno imale veliki uticaj na rat, i obezbedile nadmoć sirijske armije u avijaciji i artiljeriji, bez sirijske armije ona ne bi bila ni približno dovoljna, što je sada već očigledno. Pomalo čudno, porodica bivšeg predsednika Assada je napustila Siriju dva ili tri dana nakon početka ove ofanzive, dok je sam Bašar Al-Assad ostao, prema nekim izvorima do sedmog decembra popodne, pre nego što su članovi pokreta Hajat Tahrir Al-Šam ušli u Damask. Prema izvorima na telegramu, poslednje što je bilo emitovano sa sirijske nacionalne televizije u Damasku osmog decembra, pre nego što su članovi Hajat Tahrir Al-Šam ušli u grad, je bila himna dotadašnje države.
Budućnost Sirije
Teško je odgovoriti šta će biti sa Sirijom. Možda je najverovatnije nešto slično Libijskom scenariju, gde će teritorija biti podeljena između raznih organizacija. Rat sigurno nije gotov, već je haotičniji i brutalniji nego ikada ranije. Iako je to u ovom trenutku manje verovatno, ne može se isključiti ni eventualna invazija SAD, koje bi mogle da pokušaju da opravdaju svoje mešanje, ili čak okupaciju veće teritorije Sirije, ponovnim pojavljivanjem ISISa. Takođe, ako situacija potraje dovoljno dugo da Tramp dođe na vlast, on bi mogao da napusti podršku Ukrajini i za taj gubitak okrivi Bajdena i Kamalu, koji su Rusiju gurnuli predaleko, i usredsredi se na Bliski istok. Da bi pokazao nadmoć nad svojim političkim protivnicima, i pokušao da vrati ugled Americi posle debakla u Avganistanu, sasvim je moguće da će se u takvoj situaciji odlučiti na invaziju na Siriju, pod izgovorom napada na Al Kaidu(pod novim imenom Hajat Tahrir Al-Šam). U tom slučaju, Tramp će “prineti žrtvu” američkoj ratnoj mašini u vidu Bliskog istoka, pomoći Izraelu, i imati šansu da se sa minimalnim posledicama po svoj imidž unutar Amerike pozicionira kao jači i odlučniji i od američkih demokrata, i od EU. Ipak, takođe je moguće da će se ograničiti na podršku grupama koje su do sada podržavali, i “voditi borbu tuđim rukama”.
Ruske vojne baze će verovatno biti povučene, ali će zbog strateškog položaja možda pokušati da zadrže barem morsku luku. Ipak, ostati u Siriji u ovako turbulentnim vremenima, kada sirijske armije više nema, kada teritoriju obale kontroliše džihadistička grupa kao što je Hajat Tahrir Al-Šam, bila bi preveliki rizik. Rusija može neko vreme da zadrži ove baze, pa čak i pruža otpor ako su napadnute, ali, pogotovu zbog specijalne vojne operacije u Ukrajini, to bi u ovom trenutku najverovatnije bilo samo traćenje ljudstva i resursa. Na kraju bi morali da se povuku dok je ovakvo stanje u Siriji. Ipak, 11. decembra su neki kanali na telegramu, na osnovu neimenovanih izvora, preneli da Rusija pregovara o tome da zadrži svoje baze, ali, čak i da se to desi, nije verovatno da će, barem u dogledno vreme, imati velikog uticaja na Siriju. Najviše što može da se desi je da ruske baze svojim prisustvom obeshrabruju napade na alavite u gradovima koji se nalaze na obali mora, ali ruska armija verovatno neće zadržati veći broj svojih snaga u Siriji, te je malo verovatno da će moći da uradi nešto više osim da brani baze u slučaju da su napadnute. Pad sirijske vlasti je nesporno veliki udarac ruskom uticaju u regionu, ali Rusija trenutno vodi mnogo veću bitku u Evropi, koju smatra egzistencionalnom.
Iran je u ovom sukobu najveći gubitnik. Izgubio je jedinog velikog saveznika na Bliskom istoku, kao i vezu sa Libanom i Hezbolahom. Ovo će omogućiti Izraelu da brže i lakše ostvari bar deo svojih ciljeva. Ovoga je svestan i iranski ajatolah, koji je u govoru, pored optuživanja Irana i SAD za rušenje sirijske vlasti i uspostavljanje haosa, kao i zauzimanje delova Sirije, nekoliko puta rekao da se borba nastavlja, i da će se mladi Sirijci usprotiviti neprijatelju i vratiti kontrolu nad državom. Ovo može da znači da će Iran pokušati da organizuje grupe koje će se boriti protiv vlasti koju postavi Hajat Tahrir Al-Šam, ili bilo koja slična organizacija. Ali takođe može da znači da, kao i u prošlim izjavama iranskih zvaničnika, koji su govorili kako je Bašal Al-Assad odbio njihovu pomoć zbog bojazni od napada Izraela, Iran samo pokušava da spere deo odgovornosti sa sebe. Iako je tačno da uvođenje iranske vojske u Siriju ne bi bilo nimalo lako, pad vlasti na čelu sa Bašarom Al-Assadom skoro svi eksperti smatraju velikim porazom Irana. Neki od njih takođe govore da je posle Sirije, Iran sledeći na meti. Interesantno je da je 12 decembra Iranski ambasador u Siriji rekao da je Iran spreman da sarađuje i sa pokretom Hajat Tahrir Al-Šam, ako su spremni da ostave svoje razlike po strani i usredsrede se na borbu sa Izraelom. Ova ponuda je odbijena veoma brzo.
Izrael je u ovome najveći dobitnik. Obezbeđivanjem tampon zone na teritoriji Sirije koju će kontrolisati njihova armija je osigurana teritorija Izraela, a istovremeno dozvoljava pritisak na vlast Sirije, ko god je činio i šta god ona mislila o Izraelu. Ovim je takođe veća pomoć šiitskim grupama u Libanu skoro potpuno onemogućena, tako da će izraelskoj armiji biti lakše da vodi operacije protiv njih. Opasnost za Izrael se trenutno drastično smanjila, ali destabilizacija države na samoj granici može postati ozbiljan problem u budućnosti. Ipak, poseta američkog
Turska je veliki dobitnik ove situacije, sa mogućnošću da se to pretvori u veliki poraz. Trenutno, uticaj Rusije i Irana u regionu je skoro nestao, ali je podrška organizaciji kao što je Hajat Tahrir Al-Šam mač sa dve oštrice, jer se može desiti da se u određenom momentu okrene protiv Turske jer je “nedovoljno islamska”. Uz to, ako ne uspeju da pobede kurde u sukobu na istoku Sirije, rizikuju širenje sukoba. Ipak, nije verovatno da će turska sa postojećim brojem zvaničnih vojnika na severu Sirije, čak i uz pomoć militanata koje podržava, uspeti da potpuno porazi i zauzme svu teritoriju koju kontrolišu kurdi. Takođe nije sasvim jasno kako će SAD na ovo reagovati, jer, barem formalno, podržava snage kurda na istoku skoro od samog početka rata. Povrh svega toga, u svakom trenutno može doći do pobune kurda u samoj Turskoj, što će pogotovu biti veliki problem ukoliko kurdi u Siriji dobiju sopstvenu nezavisnu državu.
Autonomna administracija istoka i severa Sirije (kurdi)
Kurdi su, kao narod bez države, u ovoj situaciji možda drugi najveći dobitnici posle Izraela. Iako zvanično imaju podršku SAD, oni su konstantno bili u sukobu sa proturskom opozicijom na severu Sirije. Odnos prema sirijskoj vlasti je uglavnom bio partnerski, i nije dolazilo do masovnih borbi između Sirijske Arapske Armije i kurdskih odreda na istoku. Uprkos saradnji sa Amerikancima, sirijska vlast je do skoro kontrolisala određene delove na krajnjem istoku Sirije, okružena kurdima. Kurdi su takođe zajedno sa rusima patrolirali u zoni razdvajanja između zvaničnih proturskih militanata na severu i sirijske armije. U toku poslednje velike operacije, sirijska vojska je prilikom povlačenja u Damask kurdima predala mnoge gradove na obali Eufrata koja je do tada razdvajala ove dve vojske. Do pada vlasti, kurdi su se uglavnom zalagali za autonomiju u okviru Sirije, a posle kolapsa države, objavili su nameru da proglase nezavisnost. U slučaju da uspeju da poraze tursku vojsku i grupe na severu koje oni podržavaju, i zadrže barem deo svoje teritorije koja je bogata naftom, mogli bi da dobiju sopstvenu nezavisnu državu.
Budućnost Sirije je neizvesna, i situacija se menja iz sata u sat. Već devetog decembra, članovi organizacije Hajat Tahrir Al-Šam su počeli sa pritiscima na manjine i egzekucijama bivših vojnika armije Sirije, kao i alavita (što, usput, njihov vođa javno zabranio). Desetog decembra, na telegram kanalima su se pojavili snimci koji ovo potvrđuju. Na protestima podrške “novoj vlasti” širom Sirije se već vide zastave bivše Islamske Države (ISIS/ISIL), uz pratnju karakterističnih povika. Ovo je slučaj i u Latakiji, gradu u kome su veliki broj stanovnika alaviti. U jednom od gradova, za koji se pretpostavlja da je Homs, su počeli da se pojavljuju snimci na kojima se vide pripadnici Hajat Tahrir Al-Šama koji iz automobila pucaju u zarobljene alavite. U alavitskim selima oko Homsa se pojavljuju patrole koje uzvikuju preteće slogane i vređaju alavite, nazivajući ih otpadnicima od vere, dok upadaju u njihove kuće, pljačkaju i ubijaju ih. U Damasku, glavnom gradu Sirije, već devetog decembra ujutru je prema navodima izvora na Telegramu, patrola Hajat Tahrir Al-Šam opljačkala crkvu Svetog Đorđa Sirijske orijentalne pravoslavne Crkve, i zabranila svešteniku i okupljenima da u nju uđu na molitvu. U raznim gradovima, uključujući Damask, Homs i Hamu, patrole nasumično zahtevaju od prolaznika da se identifikuju kao muslimani, alaviti, šiiti ili hrišćani. Oskrnavljen je grob Hafeza Al-Assada, oca Bašara Al-Assada koji je bio na vlasti do 2000. godine. On je sahranjen u porodičnom mauzoleju u selu Kardaha na zapadu Sirije, koji se nalazi blizu Latakije. Njegov grob je nakon pada vlasti najpre oskrnavljen, a potom zapaljen. Iračka armija je 11. decembra počela da kopa rovove i pravi utvrđenja na granici sa Sirijom, dok je ministar odbrane Grčke izjavio da je zaštita hrišćana u Siriji obaveza Grčke i EU. Istog dana se na telegramu pojavio snimak bivših članova elitne 25. divizije specijalnih jedinica bivše Sirijske Arapske Armije, u kome vođa ove grupe govori o tome da kreću u gerilsku borbu protiv terorista, i da su se borci ove jedinice već pomirile sa svojom sudbinom, te da neće živi pasti u ruke teroristima, i da u svojim redovima sada imaju čak i bombaše samoubice. Obvjavili su da su Siriju izdali generali i političari, i da će se oni žrtvovati za sirijski narod, a posebno ljude na zapadu koji su bili najodaniji Sirijskoj vlasti. Već sutradan 12. decembra, kada je ovaj članak napisan, u Damasku su počeli protesti protiv “nove vlasti”.
Na istoku se nastavljaju borbe protiv kurda. Većina gradova koja im je predala sirijska armija pre povlačenja prema Damasku su ili zauzeti od strane pripadnika Hajat Tahrir Al-Šama i drugih proturskih organizacija, ili se u njima vode žestoke borbe. Grad Manbidž, koji su već dugo držale kurdske snage, je prešao u ruke proturskih organizacija, a neki izvori navode da se to desilo uz medijaciju SAD, koja nastavlja da podržava kurde.
Na zapadu, Izraelska armija je, nakon dva dana konstantnog bombardovanja skladišta i vojnih objekata bivše sirijske armije koje nije nailazilo na otpor, prešla Golansku visoravan i upala još dublje na teritoriju Sirije prema glavnom gradu Damasku. Iako je malo verovatno da im je cilj da zauzmu glavni grad(iako neki izvori navode da jeste), sumnja se da žele da se utvrde blizu njega, da bi se postarali da nova vlast ne bude neprijateljski nastrojena prema Izraelu. Uprkos rečima vođe Hajat Tahrir Al-Šama, za koga neki misle da će biti sledeći predsednik, da imaju prijateljske namere prema Izraelu, i da su usmereni protiv bivše sirijske vlasti i Hezbulaha(sa kim se, usput, bori i Izrael), izgleda da se na njihove reči Izrael ne obazire.
Ruske jedinice koje su bile stacionirane po celoj teritoriji Sirije su odavno počele da se povlače prema obali, noseći sa sobom ne samo svoju vojnu tehniku, već i određenu tehniku(kao što je sovjetski balistički raketni sistem Točka) koju je prilikom povlačenja za sobom ostavila Sirijska Arapska Armija, verovatno ne želeći da određeni sistemi pređu u ruke nove vlasti. Prema nekim izvorima, poslednja jedinica iz Irana je napustila teritoriju Sirije već devetog decembra, dan nakon pada vlasti.
Cela ofanziva protiv sirijske armije izgleda kao dobro koordinisana operacija, koja je iznutra urušila vlast, a zatim spremno krenula u zauzimanje teritorije. Budući da mediji pod kontrolom sirijske vlasti nisu prenosili događaje sa fronta, moguće je i da pojava protesta u gradovima nakon pada Alepa nije bila slučajna, budući da su protesti bili organizovani i u gradovima sa alavitskom većinom. Rezultat ovih protesta je, pored otežavanja odbrane gradova(da se na to sirijska armija ozbiljno odlučila), i uništavanje obeležja i spomenika porodice Al-Assad. Iz tog razloga se ni uplitanje Izraela, koji je prema određenim izvorima nedavno poručio biVšem predsedniku Bašaru Al-Assadu da će zažaliti ako ne spreči dostavljanje oružja Hezbolahu, ne može isključiti. Izrael se izgleda, nakon potpisanog prekida vatre sa Libanom, usredsredio na Siriju. A posle Sirije i Libana, na red može doći i Iran.
Nemanja Stepanov, master međunarodnih odnosa, analitičar Centra za studije Sredozemlja, Nacionalni istraživački Univerzitet “Viša škola ekonomije”(Moskva)
