Naizgled ovo su dva sinonima ili bar većina ljudi smatra da je to isto. Ali nije. Sport u sebi sadrži fizičku aktivnost osobe koja se njome bavi ali je i više od toga. Sport u sebi sadrži i nadmetanje ili sa protivnikom ili sa samim sobom. Sport se upražnjava da bi se došlo do pobede nad suparnikom ili nad već postignutim rezultatom koji si nekada sam ostvario ili koji je neko, nezavisno od tebe, drugi postigao. Fizička kultura je fizička aktivnost gde se ne mora meriti rezultat. Njen sinonim je rekreacija i ona je neophodna svakoj osobi.
Zašto ovo pišem? Pa počev od našeg predsednika države do mnogih medijskih izveštača dobijali smo izjave kako će izgradnja stadiona doprineti razvoju fizičke aktivnosti (kulture) kod naših sugrađana a pogotovo kod omladine i dece kojima je ona najpotrebnija. Ovakve izjave smo čuli prilikom izgradnje i otvaranja sportskih stadiona u Zaječaru, Loznici i (tri puta) u Leskovcu. Ima još takvih mesta po Srbiji gde se grade velelepni sportski objekti. U njih se ulažu neverovatno mnogo para (kao da se gradi sportski objekat na kome će se igrati utakmice svetskog ili evropskog prvenstva).
Da budem određeniji, za one koji me ne poznaju. Ja sam se dosta dugo bavio sportom, što individualno, kao atletičar pa i fudbalom, gde sam bio aktivan učesnik kao igrač, trener i sudija. Znači da sam obišao mnogo sportskih igrališta i stadiona. Takva igrališta ima svako iole veće mesto odnosno mesto sa nešto većim brojem mlađih stanovnika. U većini slučajeva bila su to klupska igrališta, odnosno igrališta koja su koristili grupa omladinaca-članovi tog sportskog kluba. U najboljem slučaju imali su po 3-4 selekcije različitog uzrasta. Znači oko stotinu aktivnih učesnika. Veoma je malo bilo igrališta “otvorenog” tipa. Skoro sva su bila ograđena i sa zatvorenim kapijama.
Znači nisu bila pristupačna rekreativcima. Pa se pitam kako će izgradnja stadiona, u kojima se ulaže 30.000.000-50.000.000 evra, koristiti razvitku fizičke aktivnosti kod mladih ljudi. Ili je to izgradnja sopstvenih spomenika i ulaganje društvenih sredstava u predizbornu političku kampanju. Izuzimajući činjenicu da su oni preskupi još u izgradnji, takvi objekti još više koštaju i zbog skupog održavanja. Niko prilikom otvaranja nije se izjasnio ko će to održavati i odakle će se pribavljati sredstva. I najvećem laiku, da ne kažem i malom detetu, jasno je da se ona ne mogu samofinansirati. Samofinansiranje sadrži prodaju ulaznica, naplatu članarina za mlađe kategorije, koje će dolaziti tu da treniraju. I jedno i drugo kazuje da su društvena sredstva uložena da ih koriste samo oni koji finansijski mogu to da plate. Ostali, iako to žele, pošto nemaju para su isključeni iz toga.
Ako se želelo da se poboljša fizička aktivnost građana, zašto nisu pravljeni objekti koji će biti dostupni svima. Pa se umesto jednog stadiona moglo napraviti 50-60 igrališta otvorenog tipa. To su mogla biti igrališta za fudbal, košarku, rukomet, odbojku ili mobilijari slični teretanama ali na otvorenom. Takvi objekti bi bili dostupni svima koji bi želeli da se s vremena na vreme ili svakodnevno rekreiraju.
Iznenađuje me opet to nenamensko trošenje para i pogotovo zaduživanje, ako se zna da imamo na stotine škola koje nemaju uslova za regularno izvođenje nastave fizičkog vaspitanja. Kao prosvetni radnik, sada penzioner, upoznat sam sa velikim problemima u ovoj oblasti. Počev od prostornih do materijalnih. Mnoge škole nemaju ni dovoljno prostora za školska dvorišta, koja su sužena i premala i za odmorsku aktivnost učenika između dva časa. I umesto da im to vreme bude potrošeno u rekreativno-fizičkom odmoru od naporne psihičke aktivnosti između dva časa kada su bili mentalno preopterećeni, oni iz učionica izlaze u neuslovna dvorišta.
Da situacija bude još gora, takva skučena dvorišta se posle odmora “pretvaraju” u prostor za izvođenje nastave fizičke aktivnosti. Mnogo je mali broj škola koja nastavu fizičkog vaspitanja mogu realizovati onako kako je ona programski zamišljena od strane prosvetnog saveta ministarstva prosvete. Ja po svom obrazovanju nisam profesor fizičke kulture, ali sam na početku svoje karijere u nekoliko navrata, zbog svog bavljenja sportom, zamenjivao profesore fizičkog u nedostatku bolje i stručnije zamene, pa sam donekle upoznat sa problemima koja ih prate. Ovo je naročito izraženo u seoskim i planinskim mestima. Gde se o nekom pravom fizičkom odgoju nije moglo ni razmišljati a kamoli realizovati. Pogotovo kada meteorološki uslovi, kiša i sneg,niske temperature, to nisu dozvoljavale.
Nije samo problem bio u malim mestima i školama sa malim brojem odeljenja. I u “većim” školama sa većim brojem odeljenja problemi su bili skoro svuda isti. Niko o tome nije vodio previše računa, jer bi rešavanje takvih problema zahtevalo mnogo ozbiljnija materijalna sredstva nego što je društvena zajednica odvajala. Opet ću u pomoć pozvati matematiku, kojom se niko nije bavio. Ako je, na primer, škola imala po četiri odeljenja, a bilo je i više, jednog razreda to znači da je škola imala 16 odeljenja, a svako odeljenje je u rasporedu časova moralo imati po tri časa nedeljno. Prosta računica kazuje da je to 48 časova nedeljno ili skoro po 10 časova dnevno, odnosno da se svakog časa na prostoru za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja nalazilo po dva odeljenja ili 50-60 učenika.
Retke su škole koje su mogle da imaju dovoljno prostora ni u školskim dvorištima a kamoli školskim salama za toliki istovremeni broj dece. Poslednjih nekoliko školskih godina zagovaralo se da se taj broj časova i poveća. Nisam upoznat do detalja ali znam da su neke škole postale eksperimentalne i da se započelo sa održavanjem po pet časova nedeljno. Znajući značaj fizičke aktivnosti sa aklamacijom aplaudiram takvoj odluci. Ali se pitam da li je još nešto promenjeno ili je samo broj časova uvećan.
Da li se ti časovi izvode u okviru redovne nastave. To bi značilo da se svakog časa na terenima ili salama nalaze po 3-4 odeljenja ili preko 100 učenika. Da li su stvoreni uslovi za takav rad. Prema sadašnjem budžetu ministarstva prosvete sigurno da nisu. Čak i da se u takvu akciju uključilo i ministarstvo za sport i omladinu opet ne bi bilo dovoljno sredstava jer treba proširivati i preuređivati školska dvorišta i dvorane za toliki broj učenika. Opet podvlačim da je ovo zaista dobar i neophodan potez ako želimo da sačuvamo i održimo zdravlje mlade generacije.
Svi zdravstveni izveštaji nam kazuju da su nam sadašnje generacije degenerativne. Previše je gojazne i predebele dece, dece sa iskrivljenom kičmom, sa ravnim tabanima, veoma slabe mišićne mase. Pored promena u načinu ishrane ti problemi se rešavaju i rekreativnom fizičkom nastavom. Ali nastavom koja se izvodi u optimalnim uslovima. A dobijanje tih optimalnih uslova je izgradnja školskih igrališta i sala kao i izgradnja javnih površina za rekreativni fizičku aktivnost. Isto tako treba obezbediti i dovoljno sredstava za njihovo kasnije održavanje. Eto zašto sam na početku kritikovao potrošena sredstva u izgradnji stadiona od kojih neka čak imaju i podzemno zagrevanje trave tako da se na njima ni zimi ne može zadržati sneg.
Todosije Dikić
