SLOM – DEO TREĆI – Pobeda anorganskog

Bez  ikakve iluzije o reverzibilnosti istorijskh procesa, čak i bez lamenta nad njima, jednostavno se može konstatovati da je tradicionalno društvo samoniklo, organsko, nastalo na osnovu beskrajnog i viševekovnog niza pokušaja i pogrešaka, pri čemu su pogreške postajale sve ređe, jer je samo ono što je izdržalo probu vremena i uspešnosti postajalo deo tradicije, običaja i morala.

Manje-više je u političkoj teoriji prihvaćeno, a ja mislim i da je i nesporno i neosporivo, da je razgradnja tradicionalnog društva došla sa demokratijom, odnosno sa pojavom građanskog društva i njegovim utvarama: jednakošću, progresivizmom i prosvetiteljstvom, jer su sve tri utvare osporile baš ono što je organsko, u korist anorganskog, odnosno u korist onoga što je zamišljeno u glavama, a ne provereno u milenarnoj praksi. Naravno, uslov za ovu promenu je u naglom tehnološkom skoku, u industrijskim revolucijama, koje su omogućile lakši život, ali nisu ni dotakle pitanje ljudske egzistencije, ili – kako bi rekao Dostojevski: „Kakve veze ima tehnika sa mukama ljudske duše?“

Od tog trenutka, od trenutka kad građanska, a time i gradska masa počinje da postavlja pravila igre, sve što nije podvrgnuto razumu i koristi postaje prosto i primitivno. Seljak – kroz hiljade godina nosilac ne samo ekonomije, već i duhovnih dobara – postaje predmet sprdnje i slika primitivizma, jer odbija da se podvrgne anorganskom, da prevrednuje vrednosti i zato što nije u stanju da sa cikličnog posmatranja sveta, koje je uslovljeno posmatranjem i podražavanjem prirode, pređe na linearni, progresivistički pogled na svet, u kome postoji samo   uspon društva ka zamišljenom idealu, dok su padovi posledica isključivo odbijanja da se slede ideali.

Kao i sve velike utopije i anorganske tvorevine, i građansko društvo ište krv i pokolj, jer se drugačije i ne može uspostaviti. Građanske i buržoaske revolucije bukvalno odnose milione života, plus neutvrđeni i neutvrdivi broj života stanovnika kolonija, koje se podvrgavaju najoštrijoj eksploataciji od strane kapitalizma, kao privrednog oblika demokratije.

Kada bi, dakle, građansko društvo, sa svim svojim utvarama, bilo samo po sebi bolje od tradicionalnog, ne bi moralo da se nameće nasiljem, svako bi video korist od njega, kao što je video korist od traktora, ili struje i ne bi pružao otpor. Drevne sile krvi su, prevashodno oličene u plemstvu i seljaštvu, pružile snažan otpor i doživele, osim u Engleskoj, strahovit pokolj, koji je bio uslov za ulazak u Vrli, novi svet.

Ono što je organsko, što je stvarno, što je istorijski provereno, primorano je da se povuče pred fantomima razuma i progresivizma, a bazično, u pozadini, pred silom kapitala, koji hoće, zarad profita, da izvuče iz prirode i ljudi daleko što oni mogu da pruže, a da ne ugroze sve  što je dotle sazdano, u privrednom, ili duhovnom svetu. Moral, svaka duševnost, običaji i tradicija su brana kapitalu i zato su surovo slomljeni.  

Vašim životom,  dakle, više ne upravljate vi, već profit; ako je stopa veća, jer ste pošteni, bićete pošteni; ako je profit veći jer ste kurva, bićete kurva. Onog trenutka kad ste pregrađeni od vekovnih vrednosti, od običaja i tradicije, od trenutka kad vam rofit zadaje opšteljudske vrednosti, vi ste prešli u anorganski način življenja. Bonus poklon: baš to osećate kao svoju slobodu.

Ako išta drugo (i kao ništa drugo), vaš strah da ne budete trendi, da ne budete u skladu sa večito promenjljivim zahtevima epohe, pokazuje meru vaše neslobode ali – eto paradoksa – osećaj slobode raste sa služenjem. Slobodan rob je ideal dekadencije i vrhunac razvoja anorganskog.

Pobuna

Da odmah raščistimo: pobuna, ako je uopšte moguća, moguća je zbog snage krvi, a ne zbog snage svesti, ili razumevanja. Karađorđe nije najsvesniji Srbin epohe, nego mužjački nagon podignut na nivo politike.

Uprošćeno: od uštrojenih, umornih srpskih intelektualaca i popravljača sveta, nema ništa. Ako negde postoji (u šta, u  krajnjoj liniji, smemo sumnjati) klica slobode, potreba za slobodom, ona postoji na velikoj nadmorskoj visini, tamo gde ne dopire internet i gde ne cvrkuću spikerke RTS-a. Jedino onaj život, koji nama izgleda beskrajno primitivan, ima slobodu u krvi, glad za moći i pobedom. Mi smo sasvim zadovoljni porazom, samo ako ga tako ne zovu na TV-u.

Pobuni izglede oduzima to što su represivni mehanizmi daleko nadrasli one iz strašnih, komunističkih diktatura i što Krcun, bar meni, izgleda kao izmoždeni vernik neke građanske religije, koji vaga, lomi se koga ubiti, koga poštedeti, u ime čega likvidirati i u ime čega ostaviti na životu. Umesto njega, danas sede sivi, bezbojni činovnici, izmoždeni zarađivanjem i savršeno nesposobni da poštede ma koga, kamo li da se još muče nekom dilemom. Pobili bi desetine hiljada da ne trepnu.[1]    Bezlične arhitekte smrti, koje milione osuđuju na glad, propadanje i dekadenciju, a da nemaju testise da vide klanje pileta – to je slika modernog vođstva u svetskim razmerama.

Ono što jeste na strani pobune je stado: njemu je svejedno ko ga vodi, samo ako stado veruje da je taj jači od onog drugog i da može da mu daje još seksa i nasilja na televiziji, ili u životu. Za goveda je pastir uvek onaj ko ima dužu motku.

Prema tome, pobuna ima smisla samo kao obračun elita, a narod je ionako samo plen za pobednika. Ili bar ono što mi zovemo narodom, a što  je još samo rulja.

Problemi s pobunom su sledeći:

•          Mora da je povede neko iz same elite, jer samo on ima pristup novcu i instrumentima moći. Pobuna spartakovskog tipa je besmislena i bezizgledna iz dva razloga: prvo: nema resurse za dugu borbu i drugo: masa i ne razume šta leži u osnovi borbe, ona nema ambiciozan cilj;

•          Pobuna mora da okonča krizu. Da bi to učinila, mora da izmeni prirodu političkog sistema, odnoosno ukine demokratiju i kapitalizam;

•          Učesnicima pobune, ona ne sme da izgleda kao menjanje političkog sistema, već kao njegovo popravljanje. Samo „posvećeni“, smeju da znaju konačni cilj;

•          I posle pobede, za masu mora da izgleda da se ništa nije promenilo. U pojmovnom svetu sve mora ostati isto. Sadržaj se mora promeniti tako da forma ne izgleda promenjeno. Običnom čoveku mora izgledati da on i dalje nešto bira, iako nikad nije ni birao. U ukus mase ne treba dirati;

•          Kraj pobune mora izgledati kao personalna pobeda nad nekim, jer masa ne bi ukapirala stvari i događaje na principijelnom nivou. Demokratija i kapitalizam se moraju ubiti pre nego što oni ubiju sve drugo, samo što masa ne bi znala da postavi ni pitanje, kamo li da dadne odgovor.

Ne treba se zavaravati: do ovih događaja, o kojima govorim, proći će bar vek, vek i po. Biće mnogo nasumičnih i neuspešnih pobuna, nemira, tumaranja koja ne vode nigde, ali na okončanje demokratske tiranije ćemo se načekati.

Od ova vremena, u kome živimo, do sloma demokratije, nagledaćemo se najgorih vremena koje jedna civilizacija može da stvori.  Profitu će biti potrebno sve veće obezljuđenje, sve više krvi i seksa, sve amorfnija masa, sve duži pendrek. Upravljivost masa mora biti stalno proveravana i ovakvi slučajevi, kao što je epidemija Korona virusa, postaće redovni i postaće deo socijalnog inžinjeringa. Policija će, u početku sa raznim izgovorima, poput epidemije, recimo, patrolirati ulicama sa dugim cevima, a onda ćemo se navići i nikakav izgovor za to više neće biti potreban. Državno nasilje će postati način življenja i – što je najbolje – veliki deo populacije će tome klicati, jer će misliti da je sigurnija.

Civilizacija je stvorila iluziju da smrt može doći samo pod određenim okolnostima, koje se mogu i izbeći i da više ne pripada sudbini, nego preventivi. U ime života, koji se razvlači kao žvaka i koji može, načelno, biti večan, trpeće se represija, jer ona obezbeđuje život večni. Gledajte samo, posebno vi mladi, kako će se crkve uklopiti u represivni sistem, budući da su i same bitno represivne i kako će entuzijastički pomagati državno nasilje.

1 – Kao što su i pobili tranzicijom. U Rusiji je, za deset godina tranzicije, preminulo deset miliona Rusa više nego što je to bio prosek za vreme SSSR-a. Na nivou Srbije to je, pošto naša tranzicija traje večno, između pola miliona i milion nepotrebnih leševa, prema kojima su ravnodušni okupacioni namesnici. Pri tom – ono što je najbolje – njih same zabole za tranziciju i kapitalizam, za njih to nije ideologija, nego način zarađivanja.