Ovo je priča o istrajnosti, hrabrosti i ljubavi prema obrazovanju i zajednici  kroz razgovor sa Dobrilom Vitošević, direktorkom gimnazije u Orahovcu. Sa više od tri decenije rada u prosveti, Vitošević je postala simbol predanosti svom pozivu i zajednici, navodi ovaj medij. Kao profesorka srpskog jezika i književnosti, a danas direktorka gimnazije, ona je svedok mnogih promena u životima svojih učenika i ovog grada.

Na samom početku, Dobrila se osvrće na svoju bogatu karijeru.

„Radim od 1987, tako da je to već 37 godina radnog staža. Različite generacije, različiti uslovi života, različite potrebe, ali mogu reći da su nam deca super. Oduševljena sam njima, mada bi, po mom savetu, mogla da koriguju mnoge stvari, a da li ćemo uspeti u tome ili ne, videćemo“, kaže Vitošević.

Govoreći o nekadašnjem Orahovcu, s toplinom opisuje prošle dane.

„Ranije je bilo lepo, danas je tužno. Sloboda, pesma, vinogradi, deca idu srećna u školu, bez pratnje roditelja, bez ikakve strepnje da će se nešto nekome desiti. Opušteno, smireno, relaksirano… Sve je to bilo zdravo, odmereno, lepo“, dodaje Dobrila Vitošević.

Danas, kako kaže, situacija je znatno drugačija.

„Žive ograničeno. Koliko spoljnim svetom i spoljnim nevidljivim granicama, tako i unutrašnjim strahom koji se povremeno pojavljuje. Inače, deca su hrabra i zbog toga sam ponosna. Ali ne želim da budu hrabra i luda, nego hrabra zato što su sputali ludo hrabre u sebi“, ističe.

Pored izazova s kojima se suočavaju mladi, Vitošević ukazuje i na promene u svakodnevnom životu odraslih.

„Mnoge su porodice razdvojene, mnoge su porodice na pola puta odlaska i dolaska ili ostanka. Mnoge porodice kriju u sebi bol, koja je ogromna, zbog opšteg stanja u čitavom gradu.“

Ipak, vera u bolje sutra opstaje: „Naravno, Bog. Ali Bog daje nadu i osećaj da će se nešto prevazići, da dolaze nova i bolja vremena“, rekla je.

Vitošević je zadovoljna zdravstvenim uslugama koje se pružaju u Orahovcu.

Dolazak turista i vernika u Orahovac i Veliku Hoču pruža nam dodatnu snagu, kaže.

„Dugi niz godina, od ’99. pa, ja mislim, do 2008, bili smo mnogo usamljeni, prepušteni sami sebi, potpuno. Nebo, zemlja, i to je to. I mi u toj sredini koja nas i odozgo i odozdo pritiska, ali i oslobađa. Ali, s druge strane, dolazak novih ljudi čini da se i mi promenimo, da smo drugačiji, da osećamo, da ih pitamo da li smo normalni. Jer ta komunikacija čini da nas uverava da nije uzalud i da nismo sami“.

Vitošević s optimizmom gleda na budućnost. Nada se otvaranju novih radnih mesta i dolasku novih đaka u školi u Orahovcu.

Tekst i video: Radio Goraždevac/Kossev.info