Ustani Srbijo 
Pod dubokom državom podrazumeva se skrivena a dominantna struktura moći, koju čini deo pripadnika državnog aparata (kako političara tako i „stručnjaka“ od bezbednosne do administrativne sfere), povezanih sa poslovnim, političkim i kriminalnim faktorima van zvaničnog sistema. Oficijelni vlastodršci se menjaju radikalno (po principu – danas to jesu, sutra nisu), dok duboka država samo evoluira (u nekoj meri se postepeno menja njen sastav), ali suštinski mnogo duže traje, pri čemu neretko ima moć koja je jednaka pa i veća onoj kojom raspolaže vidljivi državni vrh.
Da li tzv. duboka država, onako kako je javnost shvata, stvarno postoji ili ne, npr. u Sjedinjenim Američkim Državama (u vezi sa kojima se o njoj najčešće govori), sada nije tema. Suviše je to kompleksno pitanje. No, zato bez okolišenja može da se kaže: nje u Srbiji nema! Druga stvar su raznovrsni klanovi u sistemu i van njega – njih naravno ima – ali njih ne treba precenjivati i poistovećivati sa tzv. dubokom državom.
Mi skoro pa čitav jedan vek živimo u raznim vidovima autoritarnih pa i totalitarnih sistema. U takvim okolnostima rađale su se razne, recimo, udbaške familije, političko-kriminalne legure ili poslovne oligarhije, koje su služile i služe izvlačenju koristi za svoje pripadnike, ali daleko da su u pitanju bili i ostali vladari iz senke. Kod nas se, po pravilu, pravi vladari nalaze na vrhu državne piramide i svi dobro znamo ko su oni.
Milošević nije bio šef bilo kakve tzv. duboke države, već je sa jedne funkcije prelazio na drugu, dok je držao konce koji pripadaju drugim pozicijama, na koje je dovodio svoje marionete kakve su npr. bili Lilić ili Milutinović. Čak i Boris Tadić, koji svakako nije bio diktator, te je oko sebe imao moćan krug partijskih doglavnika, ipak je bio iznad svih njih pojedinačno. Ako ne svu, držao je svakako najveću vlast dok je Demokratska stranka vodila državu.
U našim sistemima, bez obzira na njihove promene, na nižim nivoima od onoga koji zaposeda prvi čovek zemlje sa svojim najužim političkim okruženjem (koje sa njim dolazi i odlazi), nalaze se sluge. Od kralja Aleksandra Karađorđevića, a tim pre crvenog cara J. B. Tita, one su izdresirane da budu psi onoga ko sedi u tronu. To je političko-administrativna (ne)kultura koja u ovoj zemlji traje. U takvim okolnostima smešno je govoriti o srpskoj dubokoj državi. To ne postoji, što ne znači – da to ponovim – da deo naših pripadnika državnih službi nije povezan sa kriminalom i ko zna sve čim, odnosno da posle napuštanja administracije neki od njih ne prelaze u crnu ili sivu sferu odakle sarađuju sa i dalje aktivnim kolegama.
Sa tom društvenom patologijom, ako ne i ranije onda sada, temeljno je povezan državni vrh, tj. vladajuća porodica Vučić. Zato danas i govorimo o kartel-vlasti. U nekim zemljama mafija je povezana sa vlašću, a kod nas je – mnogo toga svedoči da je tako – njen šef ne čelu države. Naravno, on to za potrebe ispiranja mozgova lakovernog dela svoje glasačke baze, prikriva. Kao što uporno negira da je odgovoran – a kao samodržac kakvog nismo imali od J. B. Tita nesumnjivo to jeste – za sve najbitnije što je trulo u državi Srbiji.
Kada su u pitanju ekonomski problemi, geopolitička ograničenja, kriminal, gubitak i kontrole nad severnim delom Kosova – stalno plačljivo prebacuje krivicu na druge. Kao, „nije on ništa loše uradio“, „nema poluge moći“, „nepopravljiva šteta je napravljena u vreme neke druge vlasti“; te i tome slične laži naveliko plasira Alek bez Kosova. U njih još nemali broj građana veruje. Sam sam nedavno čuo tvrdnje jednog, i to makar formalno (što ne znači istinski) obrazovanog čoveka, „da Vučić ništa ne može da uradi u okupiranoj zemlji koju je nasledio; dovija se koliko može da spase ponešto od nacionalnih interesa“.
Da bi svoju pastvu održao u takvom suludom uverenju, Vučić je, između ostalog, po svemu sudeći dao zadatak Bebi Popoviću da na odgovarajući način bude snimljena dezinformativno-igrana serija „Sablja“. Drugi je nagrađen tako što je sebe u njoj predstavio kao bitnog igrača, i to borca za poredak i pravdu, dok zapravo postoje brojne indikacije da je bio povezan sa mrakom i nepravdom; pri tome je opštepoznato da ga je Đinđić pre atentata najurio iz svog tima. Prvi je dobio to što je u seriju ugrađena, kao „temeljno objašnjenje“ za sve ono što se u zemlji dešava a građanima nije po volji, izmišljena duboka srpska država.
Ona je, kao, imala veliku ulogu i pre i posle 5. oktobra 2000. godine. Iz toga proizlazi da je tako i danas. Naivni i zbunjeni konzumenti otpada koji produkuju Pink, Hepi, Informer, zajedno sa drugim sličnim medijskim sramotama, sada od malo sofisticiranijeg Vučićevog propagandnog sredstva (koje reda radi povremeno napada da ispadne da je njim nezadovoljan) kakav je RTS, posredno dobijaju istorijski „dokaz“ da se mnogo toga obavlja iza Vučićevih leđa. Ne bi on – nesrećnici pomišljaju – dao Kosovo ali nije imao kud, nije on bio povezan sa Belivukom nego mu ga je neko podmetnuo, i tako dalje u krug.
„Sablja“ je osmišljena tako da saseče istinu o prošlosti i sadašnjosti, te tako pomogne Aleksandru Vučiću da se još neko vreme pravi nevin i naivan. Umesto gaulajtera stranih okupatora Srbije i gospodara velikog dela mafije on se predstavlja kao nesrećnik koji se „posvećeno“, mada neuspešno, bori za svoj narod. Tako pokušava da malo propere ruke i lice, te produži rok svog autokratskog trajanja. Drugim rečima da učini nešto „da se Vlasi ne sete“ da sa okupatorima voljno sarađuje kao što je to radio Vidkun Kvisling sa Adolfom Hitlerom, a uz pomoć svojih kriminalaca, kako upućeni tvrde, obavlja razne opskurne poslove.
Toliko o svemu tome, ovaj put u kontekstu još jednog prljavog propagandnog projekta režima i njegovog lažnog javnog servisa, koji svi mi finansiramo preko budžeta koji punimo!
Dragomir Anđelković
