Još od devedesetih, političke stranke u Srbiji se dele na proevropske i nacionalne. One proevropske su akcenat svoje politike stavile na pridruživanje Evropskoj uniji, dok su nacionalne akcenat stavile na očuvanje teritorijalnog integriteta. Vremenom, neke nacionalne stranke su fokus svoje politike okretale ka Evropskoj uniji. Socijalisti su to učinili 2008. godine ulaskom u Tadićevu vladu, dok su naprednjaci to uradili 2012. godine, ušavši u Dačićevu vladu, koja je u svojim prvim mesecima raspustila srpske institucije na severu Kosova. I pored promene prioriteta pomenutih stranaka, njihova opozicija je sebe još uvek nazivala proevropskom opozicijom, ističući da je njihova privrženost evropskom putu Srbije iskrenija.
U godinama koje su iza nas, proevropske stranke su insistirale na tome da su intervencije Evropske unije na našem prostoru zasnovane na empatiji koja postoji prema srpskom narodu i želji da što pre prihvati evropske standarde i demokratizaciju društva kako bi živeo bolje. Iz te perspektive, nemoguće je objasniti izjave evropskih zvaničnika da je aktuelna vlast u Srbiji posvećena sprovođenju reformi u oblasti vladavine prava i demokratije. Ovakve izjave su u direktnoj suprotnosti sa stanjem stvari i jasno ukazuju da evropske zvaničnike ne zanima ni vladavina prava ni demokratija, već puka podrška naprednjačkom režimu. Razlog ovakve podrške je odlična saradnja aktuelne Vlade Republike Srbije i evropskih institucija, pre svega na marljivom građenju državnosti nezavisnog Kosova, ali i ubeđivanju građana Srbije da prihvate kopanje litijuma. Drugim rečima, proevropska opozicija podržava Evropsku uniju, koja podržava naprednjački režim, koji radi na satanizaciji i uništenju proevropske opozicije.
U okolnostima gde naprednjački režim ima snažnu podršku Evropske unije, opozicija je izgubila pravo da sebe naziva proevropskom jer u datim okolnostima proevropska može biti samo vlast. Umesto da to priznaju i zvaničnici proevropskih stranaka u Srbiji i promene svoj pristup politici, oni se postavljaju kao čuvari plamena iskonskih ideja Evropske unije i kritikuju njene zvaničnike zbog izdaje pomenutih ideja. Naravno, nije lako priznati da je politika proevropskih stranaka, koja se zasnivala na percepciji dobronamernosti Evropske unije, sve ovih ovih godina bila pogrešna. Takvo priznanje bi zahtevalo i preuzimanje političke odgovornosti lidera, koje bi podrazumevalo i ostavke za koje niko od proevropskih lidera u Srbiji nije spreman. Iz pomenutih razloga, proevropske stranke će nastaviti sa istom politikom koja nikada neće ozbiljno ugroziti naprednjački režim. Sa te strane, oni su savršena opozicija koja nikada neće doći na vlast.
Postoji još jedan razlog zašto proevropska opozicija ne može da promeni svoj pristup politici. Mi u Srbiji imamo dva jasno definisana seta medija, režimske i one prozapadne. I pošto opozicija svoju poruku ne može da kandiduje preko režimskih medija, ostaju joj samo oni prozapadni koji imaju veoma precizna pravila. Političari na prozapadnim medijima mogu da kritikuju režim, ali ga ne smeju kritikovati za ono najgore što radi, a to je ugrožavanje teritorijalnog integriteta države. Od njih se očekuje da podržavaju zapadni pristup rešavanju kosovske krize, koji je veoma nepopularan među građanima Srbije i naravno bezalternativnu podršku evropskim integracijama. Radi se o stavovima koji su većinskoj Srbiji neprihvatljivi, što pomenutim strankama onemogućava dolazak na vlast, ali im veliko prisustvo na prozapadnim medijima garantuje parlamentarni status.
Udarna igla borbe protiv naprednjačkog režima trebalo bi da bude nacionalna opozicija, koja neuporedivo lakše može da targetira naprednjačke glasače. Naravno, ako kritikuje režim, za nju nema prostora na režimskim medijima, dok je zbog stavova prema nezavisnosti Kosova i evropskim integracijama nema ni na prozapadnim medijima. Suočen sa apsolutnom medijskom blokadom, veći deo nacionalne opozicije smanjuje svoju kritiku režima, kako bi na marginama režimskih medija mogao da se bori za parlamentarni status. Ova selektivno smanjena kritika vremenom vodi do delimične ili potpune kolaboracije sa režimom i pada popularnosti. Kada naredni put prozapadna opozicija ne bude imala sa kim da formira vlast, urednici prozapadnih medija treba da se zapitaju u kojoj meri je to njihova krivica zbog teranja nacionalne opozicije na drugu stranu.
Dragan Stojadinović, politikolog
