Piše Vladimir Pavićević: Ili stvarna reforma ili promena vlasti u Srbiji

Ostavke dvoje ministara i direktorke jedne kompanije koja je u državnom vlasništvu nisu dovoljne da bi se stavila tačka na proces definisanja političke i moralne odgovornosti za pad nadstrešnice zbog čega je u Novom Sadu stradalo petnaest ljudi. Jedina primerena i odgovorna reakcija na ovu tragediju je ostavka predsednika Vlade Miloša Vučevića, koja bi označila i kraj mandata njegove vlade.

Najviši autoriteti u izvršnoj vlasti u Srbiji bi takvom odlukom pokazali da zaista imaju osećaj odgovornosti (i političke i moralne) zbog tragedije koja se dogodila u Novom Sadu. Puna odgovornost podrazumevala bi i to da se nakon pada Vučevićeve izabere vlada koja bi se stvarno, a ne kozmetički, posvetila reformama. Nova vlada bi morala da otkloni sve defekte nereformskih vlada Miloša Vučevića i Ane Brnabić.

Svi u Srbiji znaju da o tome hoće li se krenuti reformskim putem neće odlučiti ni Vučević ni Brnabićeva, već predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Podršku koju je godinama akumulirao kod značajnog broja građana Srbije i kojom je prevazišao po popularnosti sve prethodne srpske lidere od pada komunizma na ovamo, Vučić danas treba (ili mora) da uloži u potpuni zaokret u upravljanju državom koji bi Srbiju usmerio ka modernizaciji, reformama i progresu.

U razmišljanju o aktuelnim prilikama u srpskoj politici i srpskom društvu, predsednik Vučić ne bi trebalo da ima ni sitne dileme oko toga kako dalje. Ne postoji veliki broj opcija, već samo dve – ili će Srbiju usmeriti ka promenama koje građani očekuju, ili će izostankom takve odluke u Srbiji relativno brzo doći do promene vlasti. To je najprecizniji opis stanja koje danas imamo u našoj Srbiji.

Prva reakcija svakog čoveka na tragediju u Novom Sadu je žal za životima koji su izgubljeni. Uz taj ljudski osećaj koji se neminovno javlja u momentima ovakvih nesreća, ljudi po prirodi stvari počinju da razmišljaju o uzrocima koji su vodili ka tragediji. U Srbiji postoji percepcija o široko rasprostranjenoj korupciji, koja ne samo da usporava razvoj države, već u slučajevima poput novosadske tragedije građane upućuje upravo na razmišljanje o korupciji kao uzroku novosadske tragedije.

U kojoj meri je korupcija okovala današnju Srbiju najbolje svedoči činjenica da parola ”žuti lopovi” kao vrsta štita od političkih protivnika više ne pije vodu. I sam sam uoči izbora na kojima je  2012. godine promenjena vlast u Srbiji bio zagovornik ”belih listića”. Uočili smo da je jedan od felera dotadašnje vlasti bila korupcija koja nije nailazila na ozbiljnije kočnice i zagovarali smo promene. Percepcija nivoa korupcije u Srbiji danas je takva da korupcija koju imamo 2024. godine daleko nadilazi nivo korupcije koji je postojao do 2012. godine. To je, bez dileme, jedan od najvećih razloga koji veliki broj građana Srbije čini veoma nezadovoljnim.

Drugi razlog koji veliki broj građana usmerava ka akcijama koje znače i realnu mogućnost političkih promena je antidemokratsko delanje najisturenijih autoriteta koji nastupaju sa pozicija vlasti. Jedan deo takvog delanja predstavlja kvarenje izbornog procesa koje je u slučaju prethodnih parlamentarnih i lokalnih izbora otvorilo pitanje regularnosti izbora u Srbiji zbog ozbiljnih sumnji da je tada osmišljena, organizovana i sprovedena teška izborna krađa. Ako nemamo izbore koji zadovoljavaju minimum demokratskih standarda, onda nemamo ni demokratiju.

Tako se desilo i da se povodom sumnji u regularnost izbora prvi put nakon 5. oktobra zvaničnim dokumentom oglasi i jedna od ključnih institucija Evropske unije. Kada se tome dodaju poruke kojima pojedini funkcioneri na vlasti promovišu korišćenje nasilja u javnom delanju, a za opozicone aktiviste se poručuje da skiče kao svinje, sve to zajedno stvara utisak o antidemokratskom karakteru autoriteta koji nastupaju u ime političkih formacija koje čine vladu. Vladavina prava kao ideal je pogažena, a ugrožen je i minimum standarda koje nazivamo demokratskim.

Treća tačka narastajućeg nezadovoljstva građana je odnos prema Kosovu i Metohiji. Kosovo je teška tema za savremenu Srbiju. Bećković je dobro napisao da je Kosovo i najskuplja srpska reč. U teškim okolnostima koje imamo, a na tragu obećanja koja su javno saopštavana, građani su ipak očekivali da će borba za Kosovo i Metohiju biti iskrena. I da će obezbediti rezultat koji nakon dvanaest godina znači ostvarenje makar minimuma srpskih interesa.

Postoji danas u Srbiji opšta percepcija da je Kosovo predato i da se protekom vremena prisustvo Srbije na Kosovu samo smanjuje. Ovakva percepcija odgovara onome što je i faktičko stanje i građani onda prirodno zaključuju da nosioci aktuelne vlasti u Srbiji nisu bili uspešni u borbi za ostvarenje ni onog minimuma srpskih interesa na Kosovu i Metohiji. Ako si toliko neuspešan, onda je i razumljivo da je nezadovoljstvo građana sve veće.

Pojedine diplomate koje dolaze iz reda uticajnijih država zapada su šaputali pojedinim srpskim političarima i u vlasti i u opoziciji da gubitak Kosova i Metohije treba da bude nadomešten snažnim ekonomskim progresom koji će veliki broj građana Srbije jasno osetiti. Lansirana je formula da je Kosovo izgubljeno, ali da je ekonomski bum tu, pred građanima Srbije, kao vrsta kompenzacije. Izostao je, međutim, čak i tako najavljeni ekonomski progres jer ga je u ogromnoj meri progutala korupcija, koja je postala skoro pa endemska.

U Srbiji se danas čeka finalni odgovor autoriteta koji su u vlasti na narastajuće nezadovoljstvo građana. Novosadska tragedija je pokrenula lavinu zato što se građani ne mire sa gubitkom ljudskih života i zato što žele odgovornost. Nezadovoljstvo koje danas imamo u Srbiji neće proći tek tako. Nadam se da to uviđaju oni koji u ovoj vlasti raspolažu najvećim uticajem i koji jednom dobro odlukom mogu doneti dobro svima.

Jedna stvar je kristalno jasna – simuliranje reforme više ne može da prođe. Od autoriteta u vlasti se očekuje da bez oklevanja pokažu odgovornost, a od autoriteta u opoziciji da što pre smeni vlast kojom je narod veoma nezadovoljan.

Vladimir Pavićević, doktor političkih nauka