Ne kudi me, znam koliko sam loš.
Pohvali me, zaboravio sam koliko valjam.
Valjam li?
Ne mogu da te stignem, sačekaj me.
Hajmo zajedno, strah me je od mesta na kojima sam bio.
Obradovaće mi se, a ja se zbunim…
Osmeh sam davno založio u neku starinarnicu.
Za malo novca. A, nije vredeo ni toliko.
Zatvorio je radnju. Srušili su straćaru potom.
Vlasnik je umro, čuo sam da je sahranjen baš s tim osmehom…
Tužno. Najjeftiniji osmeh za takvog gospodina, no…
Sačekaj me, bre! Kud žuriš? Kad smo pa igde stigli?!
Sačekaj me! Tražim korake, negde sam ih nabacao u podrumu među prazne flaše, knjige čije listove nisam savio u duvan, badnjake i obećanja što sam ih davao za malo ljubavi.
Jadna, lažna obećanja, loše kineske kopije.
Najiskrenije su me voleli baš ti ljudi koje sam tako jeftino varao.
LJubav na prvi pogled. Zamućen, pijani pogled.
Valjam li, reci više?!
Ne kudi me, to mogu sam, najbolje i najprezrivije.
Šta god da sam ti učinio, praštaj, ništa je to šta sam učinio sebi.
Ne praštam! Znam dobro tu bitangu iz ogledala, nutkaće me obećanjima, onim duvanom smotanim u Dostojevskovog „Idiota“, glumataće nesrećnog LJevina i poverovaću u opet…
Valjam li, reci mi?!
Valjam li ovakav bez ičega što mogu da dam, a sve mogu da uzmem.
Otimam. Ne treba mi, a zašto da lepo stoji dugima.
Lepi su istinski srećni ljudi, lepi su oni dobri, smireni i spokojni.
Toliko je lepote na koju sam postao alergičan.
Izobličim se, kijam, kašljem, ne mogu da udahnem, ospem se od tolike sreće, češem se do kostiju.
Krvari i boli, prija.
Kada sam postao taj odvratni, mizerni čovek?
Ne pitam se, dobar mi je, komotno je u njegovoj odvratnoj koži zmije.
Valjam li, reci mi?
Vidiš li nad uzglavljem raspeće i Sveto pismo kraj uzglavlja.
Pročitaću ga, obećavam, čim popušim ostale knjige.
Čehov je najbolji, polako gori…
Ne kudi me, znam koliko sam loš!
Otkopao bih grob onog antikvara da ukradem osmeh, a uzeo bih sve osim njega.
Sigurno je sahranjen sa stotinu vrednijih stvari.
Šta je jedan bedni osmeh, bre?!
Valjam li, molim te reci mi?
Evo rekao sam ti svašta o sebi, a ništa o sebi ne znam.
LJubav je to, na prvi pogled.
Zamućen od najjeftinije rakije i dima iz Crnjanskog.
Koliko on teško i samotno gori…
Sačekaj me, duguješ mi taj odgovor.
Na tebi nisam štedeo lažna obećanja, dođeš mi barem toliko…
Voleo bih da sam drugačiji, lepi su dobri i srećni ljudi, ali lepota je prolazna.
Čekaću te, ne mogu te stići. I od tebe kijam i kašljem, opor je taj divni miris za tobom…
Kad god se vratiš biću tu. Ovakvi kao ja su uvek tu.
Čekaću te, obećao sam tvoj osmeh nekoj finoj gospodi spremnoj da plate…
Namotaću Kiša, Disa i Miljkovića punu paklicu.
Čekaću te, a ti razmisli: valjam li?
Dosta si me kudio.
Uzeo sam kaparu za taj osmeh, čeka ona fina gospoda, prebiće mi kičmu ako ih slažem.
A, već sam ih slagao- odakle meni kičma, to je teret ljudi…
Budale!
Čekaću te, toliko ti barem dugujem.
Čekaću te, da sve moje dugove platiš…
Mihailo Medenica
