Nije ropstvo muka, muka je kad ti od ropstva nije muka, i kada za mrak vazda tražiš i nalaziš opravdanje.
Kada te na lancu ubede da si slobodan, a tebi je i to slobode previše.
Kada ćutiš da se ne zameriš gorima od sebe. Najgorima!
Kad njihovu glupost prihvatiš ko svoju pamet.
Kada pogneš glavu pred fukarom jer u njih je sila a u tebi je strah.
Strah od svega!
Strah od sebe da se gde ne odaš da si čovek.
Strah od dana kada ćeš tom čoveku morati da objasniš zašto je robijao tvoj strah!
Zašto si ćutao dok je lupao na vrata bežeći od zla, tražeći zbeg…
Nisi ni jauknuo dok su to u njemu lomili tvoje kosti…
Dobro je, na lancu si, još pomalo živ, pomalo slobodan, pomalo čovek, ponajviše ništa…
Sve su ti uzeli, al i to ti je dovoljno.
I onako si imao premalo, pa šta će ti?!
Budiš se, dišeš, nekud odlaziš, odnekud se vraćaš, ležeš, dišeš…dovoljno je.
Sloboda je to!
Vodaju te ko magarca, nema veze, barem su te izveli u šetnju, sloboda je to.
Ne diraju te, srećan si.
Nisu te zaboravili no neće da prljaju ruke sa tobom, sam ćeš…
Dotegni lanac ako je gde popustio. Skrati ga da ne odeš korak više, šta ćeš reći fukari kad podviknu, kud si to pošao..?
Ćuti, uvek može gore, šapućeš lancima koji bi da pobegnu od tebe…
Moliš se Gospodu da ti podari snage, za šta?
Da ti se ne otme glas, da ne podigneš glavu, da fukari ne podvikneš: „E, dosta je, bre!!!“
Ne, treba ti snage da sebe roba nosiš ko kaznu, da pevaš o slobodi ko slinava kafanska pevaljka, treba ti snage da potrčiš ako se gde prepoznaš slobodan…
Beži!
Beži što dalje od tog čoveka, javi bitangama gde je, pozovi ga za trpezu neka ga tu uhvate, postelji mu, tu im neće umaći…
Ćuti dok mu lome tvoje kosti, na tvom ognjištu, u čelo tvog stola, pod tvojom ikonom, pred tvojom decom, pred ženom u crnini koju si zakleo da te ožali…
Bolje nek je nevesta senke nego udovica čoveka, jašta.
Ćuti, fukara je naredila. I ovako nemaš šta pametnije da kažeš od budale.
NJegova je glupost tvoja pamet!
Kad najgori vladaju najboljima- nisu najgori krivi za to, ni malo.
Fukara zna da je fukara i njemu je dobro, al kad to čovek zaboravi da je čovek i postane mu dobro jer „uvek može gore“?!
Može gore, da, kada ti svaki lanac postane predugačak, kad ga zategneš o grlo da se useče u kožu i davi.
To je dovoljno slobode!
Pevaj o slobodi daveći se u sopstvenom glasu…
Mihailo Medenica
