Vučićev režim je oduvek bio površinski agresivan i nekada realno, ali češće pozerski, nasilan (jer je i za dosledno nasilje potrebna hrabrost koju nema). Međutim, nije ranije toliko sumanuto napadao protivnike pred kamerama, kao što je to uradio tokom poslednjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zašto je to učinio tako da to jako odjekne, da se zaključiti na osnovu poteza koje je paralelno, tajno, povukao u domenu crne partijske organizacije, a o kojima se saznaje od naprednjačkih „insajdera“.
Evo o čemu se radi: ovih dana je svim opštinskim odborima SNS-a naloženo da obrazuju efikasne grupe za pritisak. I to po četiri takve specijalizovane političko-mafijaške formacije na nivou svake lokalne samouprave.
Radi se o sledećim ekipama:
– tim za pretnje i ucene zaposlenima u javnom sektoru na području koje pokriva određena organizaciona jedinica SNS-a;
– tim za vršenje pritiska na privrednike koji rade na teritoriji neke od opština;
– tim za opresivni uticaj na korisnike raznih vidova socijalnih davanja;
– tim za upotrebu nelegalne gradnje tj. za pritisak na firme i pojedince koji nešto podižu bez adekvatnih dozvola ili poseduju značajnije nelegalne objekte u čije brzo ozakonjenje se nadaju (u okviru obećane legalizacije).
Vučić je svestan da ne samo da je izgubio podršku politički aktivne većine (tj. građana koji manje-više izlaze na izbore), već jako loše stoji i u (polu)pasivnom biračkom rezervoaru (tu su oni koji se kolebaju oko izlaska na izbore, ali ako to učine, po pravilu će sada biti protiv vlasti; pri tome postoji realna šansa da se drastično poveća broj onih koji prelome ipak da glasaju). To SNS kartel donekle može da kompenzuje uz pomoć raznih postojećih državnih i mafijaških poluga moći. No, izbore ni tako nije moguće namestiti ako je prevelika prednost njegovih oponenata.
Režimu, doduše, ide u prilog to što nije postignut dogovor oko sveobuhvatnog studentsko-građansko-opozicionog pokreta, gde bi bili relativno paritetno predstavljeni izabranici studenata raznih (geo)političkih orijentacija, a svoje mesto na listi simbolički bi dobili i reprezenti opozicionih partija i pokreta, kako bi mu dali podršku umesto da stvaraju zabunu učešćem na izborima. Podrazumeva se da bi buduća vlast koja bi iz tako izvojevane pobede proizašla, imala privremeni karakter, tj. potrajala bi 6-12. meseci, dok ne stvori uslove za održavanje fer izbora na kojima bi birali koga ideološki i personalno hoćemo, a ne referendumski, koga nećemo na čelu Srbije (što nije dobar način odabira onih koji imaju zadatak da vode državu).
Bez obzira na to što mu navedeno ide na vodenicu, s obzirom koliko loše stoji u biračkom telu (što na osnovu anketnih ispitivanja i redovnog održavanja fokus grupa odlično zna), Vučić je u strahu. Ne može da bude siguran da u zdanjem momentu kockice po njega neće biti složene nepovoljno, tj. da ipak neće biti postignut dogovor oko „referendumske liste“ ili bar nastupa u 2-3 studentsko-opozicione kolone, tako da ne bude napadanja među njima i uz jasan stav da su druge „opozicione“ izborne grupacije sateliti režima. Poslednja opcija je daleko od idealne jer SNS kartelu ostavlja nemali manipulativni prostor, ali s obzirom koliko loše stoji, i ona ga brine.
U takvoj situaciji Vučić se odlučio za organizovanje u do sada neviđenim razmerama pritiska na razne kategorije birača, o čemu svedoči tekući proces formiranja novih partijskih jurišnih odreda, tj. navedenih timova za pritisak.
Zaposleni u administraciji i javnim preduzećima, odnosno kompanijama u vlasništvu ljudi iz režimskog kruga, bili bi tako izloženi strašnim ucenama. To važi i za biznismene koji na bilo koji način sarađuju sa državnim strukturama, kao i za one koji tu ne spadaju ali su ranjivi po raznim osnovima (poreski, kreditno, po nekim lično-porodičnim pitanjima). Isti, samo još brutalniji pristup predviđen je za socijalno ugrožene i samim tim vrlo ranjive kategorije stanovništva. Konačno, stotine hiljada građana nada se legalizaciji svojih objekata, a neki ljudi, kompanijski ili privatno, štošta i dalje rade na način koji je u sivoj ili čak i crnoj građevinskoj zoni.
Planirano je da se ako ne svi oni (što je nemoguće), onda makar značajan broj njih, nađe na meti, te da bude prisiljen da na narednim izborima podrži režim (direktno ili čak i po principu obezbeđivanja sigurnih glasova ako za to imaju neki osnov, kao npr. vlasnici firmi). Da bi se to postiglo, potrebno je aktivirati mnogo veći broj SNS kadrova nego do sada, odnosno tako ih organizovati i obučiti da budu što delotvorniji. Uz sadašnje partijske jurišnike režimu je za to potrebno još minimalno oko 15-20 hiljada ljudi koji nisu baš bezveznjaci (u opis posla bi im ušlo sve od predizbornog pritiska određene vrste do provere kako su njihovi „klijenti“ glasali na dan izbora).
Srbija ima 174 jedinica lokalne samouprave, što znači da se sada formira 696 timova, a za njihovo funkcionisanja nužna je raznovrsna logistika, te nekoliko nivoa upravljanja i nadzora. Da bi potrebni tzv. ljudski resursi za to bili nađeni i motivisani da odlučno i kvalitetno obavljaju poverene prljave poslove, Vučiću je važno da vrh njegovog kartela demonstrira agresivnost i bezočnost, na način da oni dole budu uvereni da će crni sistem (kao i legalni a uzurpirani mehanizmi vlasti) ići do kraja ako je to neophodno.
Staro pravilo je da plaćenici i oportunisti druge vrste počinju da napuštaju moćnike za koje rade kada im deluju slabo. Najamnici ne žele da ostanu bez obećane nadoknade a tim pre da se suoče sa odgovornošću posle poraza. A ono što se sada traži od SNS interesne zajednice (IZ) – među aktivistima naprednjaka i njihovih pratećih stranačkih orkestara, odavno nema ljudi od ideala, pa je IZ tu jedini operativni faktor – zahteva veliku mobilizaciju i posvećenost. Tim pre što sada nije u pitanu samo održavanje vojske na broju, već i regrutovanje „običnih“ članova partije u njene „specijalne“ snage.
Da bi to dobio, uz pokrenute mašinerije pritiska na svoje ljude ali i deljenje obećanja o mnogo većem učešću u budućoj podeli plena nego ranije, krenulo se u akciju napadnog skupštinskog i medijskog bljuvanja vatre. Vučićevi doglavnici i njihovi ljudi iz prvih redova vlasti, sada sikću kao zmije otrovnice, da bi svakome u SNS hijerarhiji, od njenog (šireg) vrha do dna, bilo jasno da su pošli u sudnji boj, bez povlačenja, te da to očekuju od podređenih koji žele da ostanu u ekipi.
Naravno, istina je daleko od toga. Radi se umnogome o glumi (mada ne treba potceniti spremnost pojedinaca da realizuju veliko zlo), ali kako je neko rekao: „Istina je ono u šta ljudi veruju“. Režimski performans koji smo gledali u Parlamentu, bezočniji nego ikada pre, i koji ćemo u narednim danima dopunski pratiti u sredstvima masovnog informisanja i u drugim institucijama, namenjen je donekle i zastrašivanju nepokorne javnosti, ali to je uzgred. Ključno je, kako je već navedeno, ohrabrivanje partijskih lešinara na srednjem i nižem nivou, da obave nove poslove koje im njihov gospodar Vučić sada poverava, a bez kojih zna da nema ni najmanju šansu da ostane na vlasti!
Tome se možemo suprotstaviti samo hladnim sagledavanjem realnosti i složnim delovanjem protiv političko-elementarne nepogodne sa kojom se suočavamo. Protivnik je slab iako bezobrazan. Ako većinska Srbija ne bude zbunjena, pasivna i iracionalno posvađana, SNS uzurpatorima neće poći za rukom da je zlostavljaju i prevare ni uz pomoć svojih najnovijih timova za pritisak. Na potezu su oni koji sebe smatraju društvenopolitičkim predvodnicima nezadovoljnog naroda, da u skladu sa tim u finišu povuku prave, funkcionalne i objedinjujuće poteze. Ako to ne urade, onda su i mnogi od njih obične nacionalne štetočine!
Dragomir Anđelković
