Kosovo moje iz flaše vinjaka,
slomljenih čaša,
kafanskih stolnjaka.

O, zavetna svetinjo s tetovaža,
grudobrana šanka,
sa ambalaža…

Ko da mi te otme, bre,
ne dam te nikome,
evo sam ko pevaljku zakitio ikone…

Konobar, piće za Obiliće,
nek teče ko Lab i Sitnica,
muzika, onu najskuplju, na veresiju,
ja sam na očevini- skitnica…

Evo me Gazimestane
čim zatvore kafane.
Metohijo, tvoje sam dete
eto me, samo da prođem tikete…

Moram gde srce vodi me,
čekaj me, eto me dogodine…
Imam ekipu ko devet Jugovića,
sve div- junaci iz kafića.

“Ko da mi otme…”, gruva na splavu,
ako ko ne peva- ja nabod u glavu.
”Ko da mi otme…”, smrdljivi klošare,
pevaljka, vamo, ginem za Košare…

Ne žalim glavu, nek dušmani požure,
dosta su moje gazili božure,
nek mi na miru svetinju ostave
ginem za zavet, al preko dostave…

Mihailo Medenica