Sreda, 20. novembar

Na fakultetu sastanak povodom organizovanja master studija. Mobilni telefon, naravno, utišan, čak i ne gledam u njega, jer i ne očekuješ da se u ranim popodnevnim časovima može desiti nešto dramatično. Nakon sastanka vidim dva propuštena poziva sa supruginog telefona, tri sa broja starijeg sina i jedan sa kumovljevog mobilnog. U trenutku shvatim da vesti ne mogu biti dobre. Zovem suprugu Vesnu, javlja se, kaže, dolazi hitna pomoć po nju. Crepovi sa višespratne stambene zgrade u Ulici Pap Pavla pali su joj na glavu dok se biciklom vraćala sa posla. Pali su i na nekog mladića koji je prošao sa manjim povredama i nije sačekao hitnu. Nije bilo uragana, tek blaži hladni vetar, kiša nije liptala, više je sipila, vremenske prilike bile su neprijatne, ali uobičajene za ovo doba godine. Shvatam da treba da odem direktno u Urgentni centar i da će ona tamo stići pre mene. Odsekle su mi se noge od mogućih scenarija.

Stižem tamo, ona leži, oblivena krvlju, dok joj zašivaju glavu. Čak su joj i patike krvave. Svesna, govori. Dobro je. Sreća u nesreći bila je da je nosila i kapu i kapuljaču. Sreća u nesreći je da nije sa bicikla pala pod točkove automobila u jednoj od najtešnjih ulica u Novom Sadu. Sreća u nesreći je da je anesteziolog sa četvrt veka radnog staža, pa je odmah utrčala u apoteku, tražila kompresu, objasnila apotekarkama kako da je postave da se zaustavi krvarenje i odmah pozvala hitnu pomoć.

Tu vrstu prisebnosti većina ljudi ipak ne poseduje. Da se nekom drugom dogodilo, količina izgubljene krvi bi bila nesrazmerno veća, a posledice jako teške.

Odlazim na mesto nezgode da fotografišem lokaciju i ostatke crepa koji je delimično uklonjen. Na društvenim mrežama su se već pojavili snimci očevidaca koji su bili na licu mesta kada se sve dogodilo. Mediji objavljuju kakva se nezgoda desila u Pap Pavla, saznaju i identitet oštećene, Vesna moli da se ne objavljuje ime. U pravu je. U zemlji u kojoj živimo, tabloidni režimski mediji bi ovu nesreću izvrgli ruglu i još proglasili za režiranu, uprkos svedocima, materijalnim dokazima i teškim povredama glave. Uostalom, ovo je klasičan slučaj objektivne građanskopravne odgovornosti vlasnika zgrade za štetu nastalu od opasne stvari, dakle, nema neposredne odgovornosti državnih institucija. Ali, vest da se takve nezgode, opasne po život i dalje događaju u Novom Sadu, svakako ne doprinosi osećaju sigurnosti ljudi na ulicama grada.

Počinjem da fotografišem mesto nesreće, gospodin koji je parkirao automobil tamo gde se crep stropoštao pita da li mi je potrebna neka pomoć. Dok objašnjavam da nije bezbedno da tu stoji, nešto uz veliku buku pada na njegovo vozilo. Trgli smo se obojica. Radilo se o velikoj količini vode koja je odjednom udarila o krov. Čovek je brzo ušao u automobil, pretpostavili smo da se voda sa krova višespratnice u Ulici Pap Pavla 39. obrušila na vozilo i da sledi novo stropoštavanje crepova.

Udaljavam se još malo, završavam snimanje, polazim kući, na desetak centimetara od mene ponovo uz pljusak pada veća količina vode. Podižem pogled i na balkonu vidim pogled žene izbezumljene od mržnje. Shvatim da ona, zapravo, po toj hladnoj kišovitoj novembarskoj noći uporno bezuspešno pokušava da me polije kofom vode, ne bi li me, u svojim vlažnim snovima, dokrajčila upalom pluća. Očito je prepoznala zlo mitsko biće iz Vođinih bolesnih tirada. Paradigmatska situacija. To je Srbija danas. Neki ljudi pokušavaju da unesu red u haos, drže se zakona i tragaju za dokazima i odgovornima za sve što nas je snašlo, dok razne brnabićke i brnabići, hiljade njih, godinama idiotizovani gledanjem režimskih medija, moralno i intelektualno degenerisani, iz mraka i bezbednosti svojih balkona pokušavaju da svim mogućim sredstvima napakoste onima koji se ne uklapaju u standarde Pinka i Hepija.

aj jurodivi Homo erectus sa kantom vode u rukama, koji je, nažalost, verovatno, nečija baka ili majka, je simbol banalnog zla koje se nadvilo nad ovom zemljom.

Četvrtak, 21. novembar

Vesna je kod kuće, prebrodila je prvu noć posle nesreće, stabilno je, ima bolova, ima i krvarenja rane, ali s obzirom da je ishod mogao biti fatalan, pao je kamen sa srca i deci i meni. Danas ne pratim vesti. Spremam se da sutra odem na protest u kampus Univerziteta.

Ponovo će zastati moj ranjeni grad.

Bojan Pajtić

Izvor: Danas.rs