Mnogo detalja smo saznali, mnogo puta je ponovljeno ono što javnost već zna. Ali, na mnoga pitanja odgovore još nismo dobili. Mislim pre svega na porodice, roditelje ubijene dece, na sud i advokate, kao i na zainteresovanu javnost.
Između ostalog, nejasno je zbog čega je Radiša Blažić uhapšen tek pet dana nakon zločina, advokatima oštećenih sud još nije dostavio izveštaje o veštačenju telefona Uroša i Radiše Blažića, kako bi videli s kim su oni te noći bili u kontaktu.To su važni podaci koji bi omogućili da se sazna da li je Uroš Blažić bio sam ili je imao saučesnika; koga je Radiša zvao da interveniše da mu sačuvaju sina živog i da li je ona silna potraga kordona policije, helikoptera, pasa tragača, itd., zapravo bila samo kupovina vremena kako bi se sklonio bar deo arsenala oružja koje su Blažići čuvali na više lokacija.
Na osnovu dosadašnjih saznanja, utisaka, izveštaja novinara, reakcija porodica, dešava se nešto što, verujem, niko nije očekivao i zbog čega su, sa punim pravom, roditelji revoltirani, ogorčeni, besni.
Posle najveće tragedije koja nekom može da se dogodi, posle gubitka devet mladih života, u patnji i očaju koju preživljavaju već punih 18 meseci, roditelji sada, na sudu, prolaze kroz poseban krug pakla.
Uroš Blažić je optužen da je 4. maja prošle godine u selima Malo Orašje i Dubona ubio devet i ranio 12 ljudi. On je svoj zločin priznao i izjavio je da je spreman da odgovara.To je u redu i normalno je. Ali nije normalno njegovo ponašanje tokom svakog ročišta. Nije normalno da se smeje, pravi grimase, podrugljivo klima glavom i sve vreme provocira porodice. I nije normalno da mu sudija sve to toleriše i eventualno ga opomene da se u sudnici ponaša pristojno. Nije normalno da u pritvoru ima sva moguća prava, uključujući i korišćenje interneta, telefona, televizora, štampe… Tako da može da prati šta se dešava, šta se piše i govori o njemu i da bira kome će da odgovori na pitanje, a kome će reći: „Tebi neću da odgovorim jer si ružno govorio o meni“.
Radiša Blažić, njegov otac, optužen je zbog posedovanja velike količine oružja i municije, koja je pronađena u njihovoj kući nakon zločina.
On je negirao krivicu i, navodno, ništa nije znao o oružju koje je posedovao njegov mlađi sin.
Ostali članovi porodice Blažić, odbili su da svedoče.
Stiče se utisak da cela porodica Blažić ima povlašćen položaj, da je nekoliko ročišta potrošeno na slušanje njihovih očiglednih laži i manipulcija, što je mnogobrojnim dokazima i svedočenjima potvrđeno.
Majka kojoj je Uroš Blažić ubio sina i ćerku zatražila je da izađe pred sudsku govornicu da dopuni svoje svedočenje. Međutim, došlo je do sukoba između sudije i nje.
Zorica Panić: „Nemam nove dokaze nego sam došla da kažem ono zbog čega sam zgrožena, a što je izneseno tokom ovih ročišta, a preko čega se lako prelazi. Ja sam majka kojoj je ubijeno dvoje dece, molim Vas da mi dopustite. Imam pravo da sama iznesem mišljenje i bez advokata… “
Zorici Panić je ugašen mikrofon, sudija nije htela da joj dozvoli da govori jer nema nove dokaze, pa se dalje nije čulo šta je govorila.
Pored nje su stajala dva sudska stražara, a sudija je naredila „da napusti sudnicu“.
„Vi nećete da kaznite ubice… I vi da izgubite decu, pa da vidite kako je. Sram vas bilo!“, rekla je ogorčena Zorica Panić.
Nakon toga je sudija odredila pauzu, kako bi se situacija smirila.
Zorica Panić, majka koja je u ovom masakru ostala bez oba deteta, ćerke Kristine i sina Milana, rekla je za jednu televiziju, da je i ovo ročište, kao i sva prethodna, pregurala uz pomoć lekova.
Objasnila je koliko im je teško i stresno, koliko ih boli i vređa to što se sudija vrlo blagonaklono ophodi prema ubici, njegovom ocu i porodici, a prema roditeljima ubijene dece je vrlo kruta i stroga.
Oni mogu da se obrate samo preko svojih branioca i to uz prethodnu najavu od nekoliko dana.
Ubica ima skoro sva prava. On može da govori šta hoće i kad hoće, može da se brani ćutanjem, može da odbije da odgovori na pitanja njihovih advokata… Može da se smeje i ruga porodicama kojima je uništio živote.
Zašto Zorica Panić nije mogla da kaže to što je imala i što je želela da kaže? Upravo to da ima primedbe na način suđenja i na ogromnu razliku u tretmanu koji imaju oni, nasuprot onom kakav imaju Blažići. Želela je da pita lično, kako to, po kojim zakonima, masovni ubica u pritvoru ima sva moguća prava i tretman kao u hotelu, a ne u zatvoru. On ima pravo gotovo na sve što poželi.
Za to vreme, porodice streljane dece najveći deo dana provode na groblju. Zorica kaže da na groblje svoje dece Kristine i Milana ide dva ili tri puta dnevno.
„Budem prepodne, a onda mislim da to nije bilo dovoljno, pa odem i popodne. Moja Kika nije meni bila samo ćerka, već i drugarica. Bila mi je sve. Ceo dan bih mogla da pričam o njima. Tog dana je predala dokumenta za vozačku dozvolu, a uveče je bila ubijena. Ne mogu da prežalim što smo tog dana bili tako malo sa njima. Mada su poslednje sate svojih mladih života proveli u njenoj sobi, igrali su igrice u troje, šalili su se, smejali, grlili i mazili“.
Kristina i Milan su zatim, na kratko, otišli u školsko dvorište i nikad se više nisu vratili.
Zorica Panić je još jednom ispričala užasno potresne detalje vezane za kobnu noć masakra. Objasnila je ponovo šta se sve dešavalo od trenutka kada su saznali da se u školskom dvorištvu dešava nešto strašno, preko toga da joj policija nikako nije dala da priđe i sama proveri da li su njena deca zaista mrtva. Možda im je potreban neki organ: bubreg, jetra, srce… Sve bi dala da njena deca prežive i požive.
Uzalud. Kristini i Milanu više nije bilo pomoći.
Njihova tela su bila na travnjaku, prekrivena ćebadima. Odneli su ih tek ujutru, pred zoru.
Zašto su samo njihova deca bila toliko dugo ostavljena na zemlji, a svi su drugi odveženi, to je nešto što ove nesrećne roditelje jako boli.
Pred zoru su se vratili kući, gde ih je čekala rodbina, prijatelji. Oborena lekovima Zorica je na kratko zadremala. Iz tog plitkog i lekovima izazvanog sna, probudila je upravo njena ćerka Kika, da joj „kaže“ kako joj nema minđuša. „Mama nema mojih minđuša!“
„Pa, gde su ti minđuše?“, pitala je ošamućena majka.
„U školskom, mama“, glasio je Kikin odgovor.
Odmah je pozvala supruga i ponovo su se vratili na mesto zločina. Pretražili su sve, celo dvorište, pomagali su im mnogi koji su se tu zatekli, ali minđuša nije bilo.
„Prošla su dva dana, moju decu su dovezli, ali moja ćerka nije imala te minđuše. Molila sam sve i objašnjavala da mi je jako važno da ih vrate. One nisu suviše skupe, ali, kupili smo ih mi roditelji i nama je njihova emotivna vrednost neizmerna“.
Svi roditelji ubijene dece napravili su prave spomen sobe za njih. Mini mauzoleje u kojima svaku njihovu stvar čuvaju kao relikviju, kao deo njih samih. U te se sobe ulazi kao u svetilišta. Uređuju se svakodnevno, da uvek budu najlepše i najbolje, kao što su i njihova deca bila.
Ulaze svako jutro da zagrle nešto njihovo, da „zajedno“ popiju kafu i rakiju, da se ispričaju… Da im napišu poruke i provere da li su od njih možda stigle neke poruke.
Uveče se opraštaju i požele laku noć, ujutru dobro jutro ponovo, i tako svaki dan.
To su sobe za sećanje, za plakanje, za razgovor, za udisanje njihovih mirisa, slušanje njihovog glasa, kako ga ne bi zaboravili.
Svaka od ovih porodica ima neke svoje, drugačije ili slične rituale. Jedna majka ulazi u sobu na kratko i zadržava dah, da ne potroši vazduh iz te sobe, koja još čuva mirise njenog sina. Druga ponekad prespava u sobi svog sina jer imaju nešto važno da pričaju celu noć.
Jedan otac još uvek nije nijednom ušao u sobu svog sina, jer ne može da podnese da otvori vrata, a da on nije unutra. Prosto, to je jače od njega.
Preko tih njihovih soba, njihovih ličnih stvari i sitnica, roditelji održavaju neraskidivu vezu sa svojom decom.
Divne su to porodice bile. Sve složne, srećne, prepune ljubavi i neverovatne bliskosti. Svi ubijeni momci bili su brižni sinovi svojih roditelja, prisni sa majkama, nežni i pažljivi prema sestrama i devojkama.
Neki od njih bi se u međuvremenu i oženili, neki nastavili školovanje, radili… Nikola bi već išao u srednju školu za računare, Aca bi pravio planove za otvaranje pekare, Marko bi išao na posao sa svojim ocem u železaru, Nemanja bi radio na poslu i na njivi, voleo se sa Anđelom, zabavljao se i uživao u životu na svoj način. Laza bi uredio i proširio svoje voćnjake i šume… Neki bi igrali fudbal za svoj klub „Ravni gaj“, a svi bi uvek išli da navijaju i podrže svoju ekipu.
Dača bi se oženio, Milan bi upisao višu školu, napredovao u poslu, Kika bi blistala na svom učiteljskom fakultetu.
Svi su imali velike planove i svi su bili brzi, vredni, živeli punim plućima, kao da su znali da će njihovi životi kratko trajati.
Ubijenu decu su vratili njihovim roditeljima i njihovim kućama. Ali njihove lične stvari nisu vratili. Nisu vratili njihove telefone, garderobu, sat jednog momka. Roditelji su se dovijali na razne načine da dođu do tih stvari i preuzmu ih. Neke telefone su vratili tek posle devet meseci od masakra.
„Ništa od Nemanjinog sata. Niko mi se ne javlja već pola godine. Jako mi je teško zbog toga, to je nešto što je njegovo i što bih ja volela da imam“, kaže njegova majka.
Do sada, posle osamnaest meseci, nije vraćen Dačin drveni krstić, ručni rad njegovog rođaka koji se zamonašio.
Nije vraćen sat Nemanje Stevanovića!
Nisu vratili još uvek ni Kikine minđuše!
Zašto se nisu odnosili pažljivije prema njihovim stvarima? Nisu im spašavali živote, pa da su se stvari zaturile tom prilikom. Svi su oni preminuli tokom te strašne večeri, osim Pece koji je živeo još 50 dana.
Zašto lične stvari nisu brzo vraćene roditeljima?
Zašto su i posle godinu i po dana policiji ili bolnicama potrebne te mladalačke sitnice, koje su toliko važne njihovim porodicama?
To je ono što je, između ostalog, Zorica Panić htela da kaže za sudskom govornicom u ovom pasusu .Zašto niko to ni ne pokušava da razume?
To je ono što je Zorica Panić htela da kaže za sudskom govornicom. Da zamoli da se vrate Kikine minđuše jer su deo nje i mnogo su joj važne.
Umesto razumevanja i empatije, makar i formalne, ako prave nema, Zorici su prišla dva stražara koja je trebalo da je izvedu napolje kao da je ona kriminalac i ubica, a ne najnesrećnija majka na svetu koja je u trenu izgubila dvoje čarobne dece.
Pokušajte do to razumete, gospođo sudija.
Ispoštujte volju nesrećne majke, iako verovatno ne možete da razumete zašto su toliko važne te Kikine minđuše. Zamolite nekog, naredite mu, okrenite neki telefon i naložite da se svim roditeljima vrate stvari njihove dece. One nikome nisu potrebne, a roditeljima beskrajno mnogo znače.
„I od tada, evo godinu i po dana, svi naši dani su isti. Svaki dan provodimo na groblju, družimo se i tešimo. Samo mi koji smo izgubili decu možemo da se razumemo međusobno“, kažu roditelji.
Porodica Dalibora Todorovića je sagradila impresivnu večnu kuću za svog Daču.
Zorica i Saša Panić, monumentalni spomenik za Kiku i Milana.
Ovih dana su Miša Todorović i Saša Panić završili velike, lepe nadstrešnice za večne kuće svoje dece.
„Sada je zima, hladno je, da nam deca ne kisnu“, kaže Dačina majka Danijela.
Todorovići slave slavu Đurđic. Kod kuće su isekli kolač i zapalili slavsku sveću. Ostali deo dana su proveli na groblju, u Dačinoj „kući“. Kako da se obeleži slava, ako nisu svi zajedno na jednom mestu.
I za Božić ćemo biti ovde, Dača nam je uvek bio položaonik, kaže draga, dobra Danijela, koja je svoj život izmestila na groblje.
„I opet, po ko zna koji put, budi mi se tuga
i opet budi sećanja kada smo bili svi skupa,
do neba srećni sa mnogo planova i maštanja.
I opet prolazi jesen, dolazi zima…
Ja i dalje na kapiji stojim, čekam ĆERKU i SINA!
U daljinu bledo gledam i još uvek nadam se njima“.
….Saša Panić
Završnica suđenja zakazana je za 25. novembar, kada će najpre punomoćnik oštećenih postavljati dodatna pitanja Urošu Blažiću, nakon čega će stranke u postupku izneti svoje završne reči.
Nakon toga, sud će zakazati izricanje presude.
Do tada, neka neko pronađe Dačin krstić koji je, lično za njega, radio zamonašeni rođak. Mnogo bi im značilo.
Neka se pronađe i vrati Nemanjin sat njegovoj porodici.
I molim vas, obavezno, pronađite Kikine minđuše i vratite ih majci.
Potrudite se da to uradite, molim Vas.
Iako…
– Ne razumete Vi to, gospođo sudija!
Dr Slavica Plavšić
