Živimo u Srbiji, od toga ćemo i umreti nije samo aforizam, već nažalost i realnost. U Novom Sadu se urušila nadstrešnica još 05.10.1988. godine kada su nasilnim putem u ”jogurt revoluciji” Šešelj i Milošević doveli svoje pristalice u Novi Sad da smene tadašnju vlast koju neko može da simpatiše ili ne, ali je bila legalnim putem izabrana.
Nažalost u Novom Sadu se 01.11.2024. dogodila tragedija, a neki bi rekli i zločin. Tragedija je kada se dogodi neka nesreća izazvana prirodnim okolnostima poput zemljotresa, a zločin je kada postoji krivica ljudskog faktora. Sami proceniti koji je termin adekvatan za ovaj nemili događaj.
Režim je nakon tragedije ili zločina krivicu svalio na pokojnog glavnog projektanta i uvaženog arhitektu gospodina Imre Farkaša. Nadstrešnica je dobro stajala 60 godina, dok je oni nisu rekonstruisali. Optuživali su komuniste kako nisu dobro projektovali Železničku stanicu, a gospodin Farkaš nije ni bio komunista, jer je zbog neslaganja sa komunističkim režimom otišao u Kanadu i izgradio ozbiljnu akademsku karijeru. Objavljivali su neistine na dan pogibije, sada već 15 ljudi, kako nadstrešnica nije bila rekonstruisana prethodnih godina. Dan kasnije su se pojavili snimci i slike kako je ipak rekonstruisana nadstrešnica na Železničkoj stanici.
Ne treba zaboraviti da režim stalno spinuje oko tragedije koja se dogodila u Novosadskom klubu ”Kontrast”, koji je bio privatno, a ne državno vlasništvo. U slučaju ”Kontrast” u toku noći nesreće su uhapšeni vlasnici kluba i odgovorni iz firme koja je bila angažovana na izvođenju radova u vezi elektroinstalacije. Epilog je bio četiri pravosnažno osuđena lica. Problem je što niko nije odgovarao iz inspekcijskih službi. Slučaj ”Nadstrešnica” se desio na javnom mestu, a ne u privatnom lokalu. U slučaju ”Nadstrešnica” ima više žrtava i još niko nije osumnjičen.
Za rekonstrukciju železničke stanice je uloženo 65 miliona evra, a za rekonstruisanje same zgrade Železničke stanice u Novom Sadu je uloženo 16 miliona evra. U ceo projekat su pored firmi iz Srbije bile angažovane i Kineske firme kao izvođači radova, kao i firme iz Mađarske i Francuske koje su bile nadzorni organi. Pojedini pravni stručnjaci tvrde da ovde ima posla i za tužiteljku iz EU gospođu Lauru Koveši, jer treba se ispita i ispravnost poslovanja firmi iz pomenutih zemalja EU.
U ovim teškim i sumornim vremenima po našu zemlju i njene građane nađe se po neka svetla tačka, neki diskretni heroji kao na primer geolog Zoran Đajić, arhitekta Slobodan Maldini, advokat Ivan Ninić. Oni su široj javnosti i laicima putem malih ekrana pojasnili suštinu problema.
U utorak 05.11. je bio veliki protest u Novom Sadu gde je izašlo više od 20.000 ljudi. Režim je poslao svoje huligane (gde postoji snimak kako izlaze iz prostorija SNS-a) da ruše Novi Sad i prave nerede. Epilog svega je da huligani i odgovorni za tragediju kao što su ljudi iz nadležnog ministarstva, izvođači radova, podizvođači radova, nadzorni organi i dalje slobodno šetaju ulicama. Osamnaest dana posle tragedije nema nijedne optužnice, nijednog pritvorenog zbog smrti 15 ljudi, ali postoji pritvor za petnaestak ljudi koji su došli da izraze svoju tugu, bes i gnev na nepravdu koja se dešava. Široj javnosti je i dalje nejasno da li uopšte postoji biće krivičnog dela zbog kojeg je lišeno slobode petnaestak ljudi.
Beogradska opozicija je 11.11.2024.organizovala protesnu šetnju u Beogradu, gde se okupio solidan broj ljudi, ako uzmemo u obzir vremenske neprilike koje su bili tog dana u Beogradu. Svojatanje protesta od strane Beogradske opozicije je izazvalo opravdanu ljutnju od strane građana, jer proteste treba da vode aktivisti iz Novog Sada, a ne da neko sakuplja političke poena zbog tragedije ili zločina. Lideri opozicije se moraju žrtvovati ukoliko žele da budu lideri, mora se isterati pravda na videlo, a to je da svi nevini budu na slobodi, a krivci iza rešetaka.
Epilog svega je da je nadležni ministar Goran Vesić podneo ostavku na mesto resornog ministra, ali ostavku Tomislava Momirovića koji je bio nadležni ministar kada se dešavala rekonstrucija Železničke stanice do dana današnjeg nismo dobili. Izgleda da će Momirović i dalje biti ministar koji će nas ubeđivati kako dan možemo da prežimo tako što ćemo pojesti dva jajeta od jedanaest dinara i da ćemo se tako zasititi. Samo ne znam gde može da se nađe jaje od jedanaest dinara i ko može da se zasiti od dva jajeta.
Isti taj Momirović se zalagao na tviteru dok još nije bio ministar kako ne treba da postoji minimalna cena rada, već da to navodno tržište izreguliše. U srpskom slučaju to bi bilo da radnici treba za džabe da rade kod gazde i da mu još plate što rade kod njega. Ne treba zaboraviti ni da je bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke došao u Novi Sad sa crveno-belim megafonom da štiti stranačke prostorije od demonstranata koji su ih prethodno ofarbali u crvene boje. Na trenutak pomisli čovek da je vođa Zvezdinih navijača sa severa.
Tekst završavam sa stihovima našeg panonskog mornara, našeg Đorđa Balaševića: “I sve po zakonu, za to sam prvi, ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu“.
Vladimir Stanisavljev, master politikolog
