Društvene mreže i javni prostor su već duže vreme preplavljeni besmislenim raspravama simpatizera i članova sportskih kolektiva, najviše dva najveća kluba, o tome kome je država, kroz različite kanale, obezbedila više finansijskih sredstava u minulom periodu.

Da li se takve teme namerno podmeću kako bi se pažnja javnosti izmestila sa mnogo bitnijih tema – ne znam, jer afera ne manjka – ali sam uveren da je nepostojanje sistemskog finansiranja vrhunskog sporta velika kočnica i prepreka za njegov razvoj. Mnogi dobronamerni ljudi ističu privatizaciju kao neophodan korak ka ozdravljenju našeg sporta, ali smatram da je to utopija iz više razloga i da nije pravo rešenje u ovom trenutku. Previše su se ljudi navikli na sadašnje uslove u kojima je imovina svačija, a ničija, i u kojima je odabrana grupa ljudi prisvojila znatne privilegije bez srazmerne odgovornosti.

Kvalitetni i dobronamerni ljudi ne mogu da stignu do pozicija na kojima bi mogli da iskažu namere, znanje i plasiraju svoje ideje već se na najbitnija mesta postavljaju ljudi koji su, pre svega, partijski podobni. Takav kriterijum za izbor povlači za sobom i obavezu da se ,,uzvrati usluga” pa sport i klubovi postaju više politički plen nego kolektivi koji treba da promovišu sportski duh i imaju ulogu u telesnom i duhovnom oblikovanju dece i odraslih.

Sistemsko finansiranje vrhunskog sporta, odnosno precizno regulisanje finansiranja kroz odgovarajuće pravne akte, i kontrola da li se ta sredstva namenski troše, obezbedili bi stabilnost klubovima i sportistima, i dali mogućnost rukovodećim strukturama da prave planove i strategiju na duži rok, što do sada nije bio slučaj. Uz to bi uskratili nefer prednost miljenicima režima koji pretenduju na rukovodeće položaje, a koji su se do sada dičili sopstvenim sposobnostima da obezbede sredstva klubovima na čije čelo su dolazili.

Takvo finansiranje se nije baziralo na tržišnim uslovima već na vezama sa političkim vrhom te nije realan pokazatelj njihovih kvaliteta i sposobnosti. Zbog toga se često dešavalo da sa promenom vlasti dođe i do promene statusa pojedinih ljudi, a samim tim i do iznenadnog gašenja klubova.

Politički vrh, barem za sada, očigledno nema želju za promenom sistema jer time de fakto gubi kontrolu nad sportskim društvima, a u mnogima se, pored toga što predstavljaju sredstvo za manipulaciju velikog dela javnosti, vrti i veliki novac.

Rade Đurović, bivši fudbalski sudija i fudbalski funkcioner