Donald Tramp je novi stari predsednik Sjedinjenih Američkih Država.  Slavlje i radost Trampovih pristalica širom SAD.  Međutim, nije se samo slavilo preko bare. Atmosfera slavlja, radosti i olakšanja osetila se i među Srbima, pre svega onih koji iole prate politička zbivanja u Americi i svetu. Videlo se to po mnogo čemu. Komentari po televiziji od strane voditelja i gostiju u emisijama, naslovi po portalima i štampi, svakodnevni razgovori među ljudima po ugostiteljskim objektima, mimovi po internetu, postovi po socijalnim mrežama, plakati koji su osvanuli sutra dan po srpskim gradovima, bili su jasni pokazatelji ko je bio srpski favorit u političkom ratu koji je podelio američko društvo.

Nije samo javnost bila zadovoljna, niti običan narod po kafanama. Među prvima koji su čestitali Trampu bio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u Evropi je to uradio odmah posle Viktora Orbana. Gledajući onako sa strane izgledalo je kao da je ova čestitka Vučiću puno draža i iskrenija od one koje je pre četiri godine uputio Džozefu Bajdenu. Dodatno, Vučić se posle par dana ponovo oglasio i rekao kako je već imao razgovor sa Donaldom Trampom i kako ga je pozvao da poseti Srbiju, naveo je da je novi predsednik Amerike izuzetno zahvalan na podršci koju je dobio od srpskog naroda, kao i da je Srbija zemlja gde je podrška za izbor Trampa za predsednika bila ubedljivo najveća u Evropi. Ne priča to Vučić slučajno, prema Galupovom istraživanju koje je urađeno za mesec oktobar najveća podrška izboru Donalda Trampa za predsednika  na području Evrope bila je u Srbiji i iznosila je 59% anketiranih na reprezentativnom uzorku. Drugo istraživanje koje je radio sajt ,,Europe elect’’ sumirao je rezultate više anketa i po njoj podrška Trampu za izbor u Srbiji bila je još veća odnosno 67%.

Radost srpskih funkcionera se nije zaustavila tu već se prelila i preko Drine gde je najglasniji u slavlju bio Milorad Dodik. Dodik je objavljivanje rezultata sa glasačkih mesta proslavio sa muzikom, posluženjem, i MAGA kačketom koji je nosio na glavi, i sve to sa objavama na socijalnim mrežama. Slično raspoloženje nije zabeleženo u Sarajevu, ali ni u političkim centrima ostalih delova bivše nam zajedničke države.

Odakle ovolika podrška i emocije prema novoizabranom  predsedniku Amerike? Zašto Srbi vole Trampa?

Prvo što mi pada na pamet jeste nasleđe Demokratske stranke u Americi kada je reč o dešavanjima iz devedesetih godina. 

Trampu je skoro evo deceniju u SAD glavni protivnik čitava Demokratska stranka i njen establišment. Po treći put uzastopno se sa njenim kandidatima sukobio u velikom finalu američke politike.

Demokratsku stranku u Americi mnogi danas nazivaju strankom rata. Srbi su to osetili na svojoj koži. Vladavina Demokratske stranke i Bila Klintona na čelu SAD u vremenu devedesetih godina prošlog veka  donela je srpskom narodu jedan od najtežih perioda u njegovoj celokupnoj istoriji. Počelo je sa diplomatskim licemerjem i bahatošću, kao i naoružavanjem naših neprijatelja, završilo se sa bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije i otimanjem dela teritorije. Prethodno je bombardovan srpski narod u Republici Srpskoj. Uz sve to izgladnjivanje putem sankcija, pretnje i ucene od strane ljudi iz tadašnje administracije koju su činili kadrovi Demokrata na čelu sa Bilom Klintonom.

Ne samo da je prva asocijacija među Srbima na pomen Demokratske stranke u Americi,  taj strašan period, već su njeni prvoborci bili direktni protivnici Donaldu Trampu u njihovim političkim okršajima. Hilari Klinton, supruga od Bila Klintona, treba li šta drugo navesti? Džo Bajden, senator iz Delavera, poznat kao prijatelj svih srpskih neprijatelja i neprijatelj naroda koji je izabran da bude glavni remetilački faktor na Balkanu i Evropi u periodu oglašavanja novog svetskog poretka. U mržnji i zapaljivim govorima protiv Srba devedesetih godina retko ko je Bajdenu mogao da parira.

Tramp je Hilari Klinton pobedio i onemogućio joj da u njenom poslednjem pokušaju dođe do predsedničke fotelje. Od Bajdena je izgubio, mada to posle nije priznao kao ni mnogi od njegovih simpatizera i birača. Tramp i njegove pristalice kažu da je bilo malverzacija sa glasovima i to velikih. Demokratska stranka je uzvratila da je Tramp odbijanjem da prizna izborne rezultate ugrozio ustavni poredak i demokratiju Amerike. Nije ostalo samo na rečima već su protiv novog starog predsednika pokrenuti i brojni sudski postupci a tražilo se i da mu sudovi zabrane novu kandidaturu. Kome su Srbi poverovali nije teško proceniti.

Jednog direktnog saučesnika u zločinima protiv Srba je nokautirao, drugog je naterao da krvari. Hilari je rešio. Videli smo je poraženu. Od Bajdena je izgubio ali ga je naterao da pati. Da li je možda kroz svoj poraz Donald Tramp u stvari načinio Bajdenu najveću ličnu i političku štetu tako što je stari politički vuk demokrata morao da prođe kroz četiri godine predsedničkog mandata na onaj način i sa onakvim stanjem mentalnog zdravlja i to sve javno pred očima čitavog sveta. Strašan i trajan udarac njegovoj zaostavštini, do koje mu je verujem bilo stalo. Za svo to vreme Tramp ga je častio sa nadimcima, uvredama, ismejavanjima i pogrdno govorio o njemu u svakoj prilici. Nije se zaustavio tu. Direktno mu je sina, Hantera Bajdena, prozivao za korupciju, nemoral, raskalašan i poročan život. Muzika za srpske napaćene uši.

Da li nam je sve  ovo vratilo oteto, one kojih nema, vreme koje smo izgubili ili ostvarilo nacionalne ciljeve? Nije, ali je prijalo, melem za rane, lepo za videti i čuti. Fantastično je bilo gledati nekoga ko našim dušmanima nanosi poraze, unosi nelagodu, tera na gađenje, isteruje iz svoje zone komfora i ogoljava ako ne pred čitavim svetom, jer su tu ogoljeni odavno, onda pred domaćom američkom političkom scenom i tamošnjom javnošću. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, zar ne?

Narod nam je gladan pravde prema svetu baš zato što imamo osećaj da nam je taj svet (zapadni) toliko toga uzeo a da za nas nije mario. Teška je i tužna sudbina malih naroda. Za Srbe Tramp je borac za pravdu, on je personifikacija borbe za pravdu.

Slabiji se poistovećuje sa slabijim, i tu baš dolazimo do druge stvari koje Srbi vole kod Trampa. On je autsajder. On je slabiji. Tramp nije samo borac protiv Demokratske stranke, On je borac protiv sistema. On je žrtva sistema. On izaziva sistem, naziva ga močvarom i poziva na njegovo isušivanje.

Ima li nešto što vladajući sistem nije pokušao protiv njega? Godinama je bio predmet najbrutalnije medijske kampanje koja je podrazumevala njegovu  kompromitaciju, demonizaciju i dehumanizaciju. Predstavljan  je pretnjom za demokratiju a na kraju je nazivan i Hitlerom a njegovi simpatizeri upoređivani sa nacistima. Ova kampanja bila je osmišljena, organizovana i sprovedena od strane najvećih američkih medija koji su radili za drugu stranu. Sve to trajalo je godinama a počelo je onog trenutka kada je ušao u svet politike i pokazao da zna da se snalazi u njemu.

Ako sve ovo nije bilo dovoljno, atentat koji se desio u Pensilvaniji za vreme predizbornog mitinga trajno je zacementirao Trampa kao borca protiv vladajućih političkih klasa. Događaj koji se odigrao urezao se u svest njegovih pristalica i simpatizera, istih onih koje je Hilari nazivala jadnima a Bajden smećem. Ništa slično nikada nije zabeleženo. Televizijski prenos uživo, sve pred kamerama, pokušaj ubistva, metak koji mu je okrznuo uvo i ranio ga, krv koja pljušti na sve strane i on sa visoko podignutom pesnicom kako viče okupljenima ,,borba, borba, borba“. Pucanj koji je trebao da mu oduzme život učinio ga je besmrtnim. Bog mi je sačuvao život jer je želeo da spasem SAD,  rekao je Tramp. Sve dovoljno da stekne oreol mučenika sa posebnim mestom u istoriji.

Neki će reći da ne može bogat čovek da bude zaštitnik slabih i siromašnih ili da se bori za njihovu stvar, ali nije stvar u tome da li je neko imućan i koliko para ima već da li je u stanju da se poveže sa potrebama običnih ljudi. Da se poistoveti sa svojim sunarodnicima i da želi da ih čuje i razume. Upravo to je Trampu pošlo za rukom ili išlo od ruke.

Na planu spoljne politike je nudio mir. Rekao je da će okončati ratove, da će razgovarati sa Putinom. Da će se rat u Ukrajini završiti. Da će Amerika pre svega da se okrene sebi. U njegovom prethodnom predsedničkom mandatu nije započet nijedan rat od strane najveće sile na svetu, posle ko zna koliko decenija, anomalija u vršenju dužnosti američkih predsednika. Uz sve to jedan od njegovih najbližih saradnika iz prethodne administracije, Ričard Grenel, je obilazio Srbe po Americi i sa socijalnih mreža poručivao da srpski narod nije remetilački faktor na Kosovu i Metohiji i da je albansko rukovodstvo to koje provocira sukobe. Ogromna razlika u poređenju sa Demokratama i njihovim sentimentima prema ,,lošim srpskim momcima“ sa Balkana. Takođe, valja pomenuti da su politički prvaci iz Tirane, Prištine, Sarajeva i Zagreba, kao i bivše vlasti u Crnoj Gori redom stali uz Kamalu Haris i dali javnu podršku kandidatu Demokrata. Za Srbe dovoljno, sa kim si takav si.

Tramp je na ovim izborima predstavljao i izbor u korist tradicionalnih vrednosti u sudaru sa svojevrsnim ludilom Demokratske stranke. Neki kažu da je Demokratska stranka u Americi odavno izgubila dušu, biće i da je sa razumom raskrstila ako se pogleda kakve su sve neprirodne agende gurane u prethodnom periodu i to sa najviših instanci. Iako pogled na to šta su tradicija i konzervativnost drugačije izgleda iz Srbije i Amerike, sama činjenica da su Demokrate zadnjih godina glavni zagovornici agende tzv.vouk kulture i svega što ona podrazumeva nije bilo teško odmeriti koja je politička ponuda Srbima u ovom slučaju bila primerenija. Promocija operacija promene polova među maloletnicima i ukidanje tradicionalne podele na muški i ženski pol nije nešto što naš narod može da razume a kamoli podrži.

Ne treba zanemariti ni lična svojstva koja Tramp ima. On je neposredan, direktan, zabavljač, ima humor, zna da napravi štos, zna da nekome zadene nadimak. Ima neku čudnu harizmu. Privlači pažnju. Ljudi ga ili vole, ili mrze ili vole da ga gledaju.

Tramp je borac. Srbi vole borce. Protivnici kažu da je arogantan, dobro Srbi vole arogantne.

Tramp ima karakter, a naš narod voli ljude sa karakterom. Kažu da je karakter sudbina. Možda je put koji je Tramp imao u poslovnoj a posle u političkoj areni za njega bio jedini mogući. Možda je krajnji cilj bio upitan ali način na koji je došao do njega nije. Možda je krajnje odredište bilo neizsvesno ali je putovanje bilo jedino moguće. Poput Sinatre uradio je to na svoj način.

Tu je i materijalni momenat, kao i elemenat slave u pretpolitičkom životu. Pre ulaska u svet politike,  Donald Tramp je uživao u životu bogatog i poznatog čoveka milijardera, imao je oreol najuspešnijeg investitora u građevinarstvu sa najvećim građevinskim projektima iz oblasti hotelijerstva, turizma i zabave. Bio je deo američke javnosti i sveta poznatih, rado viđen gost najvećih nacionalnih tv stanica i imao čak sopstveni rijaliti tv program sa odličnom gledanošću. Mnogi Srbi su znali za Trampa i pre njegovog ulaska u politiku. Pričalo se uvek o njemu, prepoznatljivost je prednost a slavu novac ne može da kupi.

Uz sve navedeno Tramp je oko sebe imao i društvo uticajnih pojedinaca čija je popularnost i meka moć među određenim društvenim kategorijama ogromna. Dok je Tramp neko ko je generalno poznat za Srbe i širu populaciju, javne ličnosti koje su mu dale javnu i bezrezervnu podršku u ponovnom pohodu na Belu kuću su van svake sumnje ostavile utisak kod posebnih užih kategorija srpskog naroda. Zamislimo koliki su efekat samo imali Taker Karslon i Džo Rogan među srpskim ljubiteljima podkasta i socijalnih mreža. Koliko hiljada ljudi u Srbiji koji se bave borilačkim sportom i MMA znaju ko je Dejna Vajt i šta je on za čitavu jednu sportsku granu i industriju koju je skoro pa sam napravio? Elon Mask kao preduzetnički Tesla 21.veka?

Srpski narod je u Trampu prepoznao borca protiv onih političkih struktura i ličnosti koje su mu nametnuli koncept kolektivne krivice i politiku kažnjavanja, borca protiv nepravde, protiv sistema, protiv verovatnoće, autsajdera koji je uzdrmao čitav američki politički establišment. Za Srbe on predstavlja i nadu. Nadu da se neke stvari makar malo mogu promeniti na bolje, kako u svetu tako i kod nas. Sve i da ne bude kako smo se nadali i da se razočaramo to ne može promeniti percepciju koja je bila prisutna sada i u ovom momentu.

Neko će sada reći da je sve to zabluda, da se džabe radujemo, da nam džabe sve, da nam Tramp neće vratiti KiM, niti povećati našu mesečnu zaradu, da će da bude tu samo još te četiri godine, da treba da se bavimo sobom a ne da pratimo politiku po belom svetu. Sve to će nam reći isti oni koji su se nadali pobedi Trampovog protivnika. Zna se ih kojih političkih krugova oni dolaze, kako stranih tako i domaćih. Džabe nam pričaju. Nada poslednja umire.

Kamala nije imala šanse.

Nikola Ćosović, diplomirani pravnik

FOTOGRAFIJE: YouTube