Kroz moj život, od škole, preko vojske, pa i u poslu, pratio me je jedan opis: „kriza autoriteta“. Sada, sa svoje 42 godine sam zahvalan na toj osobini, jer shvatam da to nije bilo to što su nametali, neka negativna osobina, već seme koje se prerastanjem puberteta, adolescencije i formiranja mladog muškarca razvilo u kičmu. Ne onu kičmu koju nam je priroda podarila rođenjem, već onu koju stičemo upravo preispitivanjem svega što nam se čini sumnjivim, nelogičnim i nametnutim, uz prihvatanje racionalnog objašnjenja.
Neko bi to nazvao inatom, ali nije inat kada ti pogrešno odštampaju prezime na soški (ko nije bio u vojsci neka gugla), ti taj prvi dan odložiš svoju pušku tu i skreneš im pažnju na grešku, onda sačekaš i drugi, a treći dan smestiš svoju pušku u svoj krevet, jer na mestu gde bi ona trebala da stoji piše neko prezime još čudnije od tvog. Dreka pretpostavljenog, tvoje mirno insistiranje na nepravilnosti, onda malo glasnije, pa na kraju prihvatanje 2 dana pritvora, ali ako znaš da si u pravu, ideš sa zadovoljstvom.
Naravno, imati kičmu ne znači da ceo život i u svakoj situaciji isteruješ svoje i samo svoje, tu na scenu stupa iskustvo, učenje kroz tuđe i svoje greške, koje ako se samokritički sagleda, daje toj kičmi elastičnost, sposobnost za zdravim kompromisom i onda ju je nemoguće slomiti i upravo sam na tome zahvalan, prirodi, porodici, životu i samom sebi na kraju krajeva, jer, dok posmatram svakodnevnicu i dešavanja, kako se ljudi prodaju, menjaju mišljenja i stavove preko noći, ponosan sam na svoju kičmu.
Nemam od toga neke vajde, naprotiv, više i češće sam imao štete, ali ostaje ono zadovoljstvo koje beskičmenjak nikada neće razumeti. Razume samo druga osoba sa kičmom. Beskičmenjak to vidi, stav, pogled, ali mu je nejasno u čemu je fora. Možda i ima neke rudimentirane ostatke kičme, pa zažali što nije jaka i prava kao moja, ali kada se kičma jednom slomi ili ako atrofira jer se ne vežba, ne može se obnoviti, proces je ireverzibilan.
Zašto ovo pišem?
Zato što je zavladala epidemija beskičmenjka, ili bolje rečeno pandemija, ali hajde da se ograničim na naše prostore, ipak je najbitnije naše dvorište. Desila se epidemija ljudi koji nemaju svoje „ja“, a vole da pitaju: „El’ znaš ti ko sam ja!?“. Znam, ti si beskičmenjak koji je dozvolio sebi da proda glas, dušu, intelekt za malo nekog ćara, za malo vlasti, za „šaku dolara“. I za to nema opravdanja, nema „oprosti im, ne znaju šta rade“, svako od njih tačno zna šta radi i svestan je nevolje i nesreće koje donosi drugima. Ne mogu da opravdam policajca beskičmenjaka koji mlati ženu jer je dobio naređenje od drugog beskičmenjaka, jer je njemu naložio neki beskičmenjak koji je sebe prodao nekome, ili je nešto nekada zgrešio, a nije imao kičmu da se ispravi i kaže „pogrešio sam, snosiću posledice“. Ne mogu da opravdam ni onog savijenog do zemlje, koji čeka sa ispruženom rukom da mu se udeli nešto, a ne radi ništa da promeni svoju situaciju.
Naša prelepa zemlja je preplavljena takvim osobama, gamižu ulicama dok životare svoj besmisao, na sve njih gledam isto, jer jesu isti, beskičmenjaci.
Oni među sobom prave razliku, jer su neki uspeli da ispuze na vrh te amorfne gomile, pa ne grebu baš toliko kolena dok puze, jer puze preko drugih beskičmenjaka, kojima nije cilj da se jednog dana usprave i isprave, nego samo da nekada i oni budu na vrhu gomile, kako bi im bilo udobnije, mekše. Ti beskičmenjaci su problem i ljudi sa kičmom, jer su u većini, jer prave gužvu, jer ih je teško zaobići, a ako neko sa kičmom proba da hoda preko njih, svako od beskičmenjaka će probati da tog uhvati za nogu i da ga vuče na dole, do samog dna, gde se nalaze izlučevine gomile, jer znaju da se tu ovi drugi ne snalaze, ne umeju da puze kroz kanalizaciju i talog, ne mogu da opstanu ako dišu smrad i da je osoba bez kičme tu u prednosti…
Šta preostaje ljudima sa kičmom?
Da podižu jednog po jednog beskičmenjaka i da im objašnjavaju da je lepo stajati i da će im biti potpora, ako to ne mogu sami?
Da potraže druge sa kičmom i da pokušaju da se drže zajedno da ih beskičmenjaci ne bi vukli na dno?
Da čekaju da beskičmenjaci unište jedni druge, jer se množe geometrijskom progresijom i jasno je da takvi kakvi su ne mogu da opstanu, jer to nije prirodno?
Ili, možda, možda, možda, da shvate da prvo moraju da se reše onog glavnog beskičmenjaka, onog koji je započeo taj mračni talas epidemije, da ga ogole, da ga pokažu onakvim kakav jeste, da se skloni onaj gornji sloj gmizavaca, jer, možda postoji nada da ovi koji su ispod nisu potpuno izgubili kičmu, već je ona samo pukla od tereta i pritiska, pa će možda umeti da hodaju grbavi kroz život, a sa nadom da će, vođeni svojim iskustvom, vaspitati buduće generacije da ne budu beskičmenjaci, već da neguju svoju kičmu i da hodaju kroz život uspravno, podignute brade, a ne puzati…
Srđan Bakliža (SB na Viber zajednici)
