Igra briselskih perli

Ima istoričara koji smatraju da se devetnaesti vek zapravo nije okončao u svom kalendarskom formatu, već završetkom Velikog rata 1918. godine. Tada su, nakon opšteg stradanja ljudi, po obimu nezabeleženog u dotadašnjoj evropskoj istoriji, okončani neki dugotrajni istorijski procesi političkog i ekonomskog ustrojstva društava, propala su pojedina moćna carstva, nastale su mnoge nove države, nauka i kultura dobile su nove razvojne impulse, a mnogi stari društveni običaji nestali su i zamenjeni su novim.

Istorija je zaklopila jedno veliko poglavlje i počela je brzim potezima da ispisuje novo. Videli smo kakvo.

I danas mnogima deluje da se i burni dvadeseti vek završio kasnije od kalendara kojim je omeđen i da je suštinski okončan pandemijom korone, ratom u Ukrajini, kineskim preuzimanjem vodeće uloge u svetu, nastankom BRIKSa, silovitim ulaskom veštačke inteligencije u živote ljudi i drugim simbolički važnim fenomenima. To znači da je, kao i 1918., došlo do suštinskih promena u dubokim temeljima svetskog poretka, do restrukturiranja moći i da su nastali preduslovi za novo doba koje će nam kao i sve slične prethodne velike promene u istoriji, uz mnogo neočekivanih obrta, ponuditi svoje slatke i gorke plodove, stare patnje i radosti, sada u novom ruhu.

U kakvom stanju Srbija i srpski narod na Balkanu dočekuju osvit novog doba?

Da li opstajemo na istorijskoj pozornici, spremni za dalje izazove, ili smo pred silaskom sa nje?

Pre dva dana obeležili smo našu skoro pa Pirovu pobedu u Prvom svetskom ratu, koju smo zavedeni evropskim smicalicama, pristali da eufemistički i kompromiserski nazivamo Dan primirja. Bio je to rat od koga se Srbi ni do danas nisu suštinski oporavili, ni demografski, ni psihološki, ni politički, ni umno. Kao da za nas još uvek traje taj tragični dvadeseti vek, najstrašnije stoleće u našoj istoriji, vreme genocida koji su nad nama počinjeni, vreme gubitka države i teritorija, ideoloških zloputanja i stradanja svake vrste.

I dalje traju naše zablude, lutanja, stranputice, podele, naša šizofrena politička i istorijska svest, neslaganja oko nacionalnih ciljeva, polomi samoizdaje, dezerterstva na stranu neprijatelja, autoimune bolesti društva, topljenje demografske supstance. Troši se krepka narodna snaga, koja se iscrpljuje u međusobnim svađama i isključivostima.

Uz sve to, oko polovine naroda veruje u utopiju zvanu Evropska unija, politički konstrukt u strmoglavom opadanju, organizaciju u kojoj većina država ne želi Srbiju u ravnopravnom članstvu, već samo kao vazalnu koloniju prisiljenu da se odriče svog prirodnog i rudnog blaga, energije, pitke vode, poljoprivrednih potencijala, sopstvenog obrazovnog sistema, pa čak i autentične kulturne politike. Sve to u zamenu za uvredljivo glupa i bezvredna obećanja lažljivih evrobirokrata i bajke o „evropskom putu“.

Postoji priča da su starosedeoci Amerike u susretu sa svirepim evropskim osvajačima menjali svoje dragocenosti poput zlata, srebra, krzna i drugih stvari za bezvredne šarene đinđuve, staklene perlice, ukrase, odeću i druge koještarije.

Teško je oteti se utisku da u odnosu sa političkim Zapadom, Srbi danas liče na te naivne starosedeoce kojima verolomni prevaranti nude pregršt šarenih i beskorisnih iluzija u zamenu za odricanje od Kosova i Metohije, za litijum i druga rudna bogatstva, za jeftinu radnu snagu, istorijsko preumljenje i odustajanje od rezultata vekovne borbe za slobodu. Sve za ništa. Smisao i istorijskog trajanja za sintagmu o „evropskom putu“. Istinu za laž. Smisao za besmisao. Narodno blago za briselske staklene perlice.

Ko ne razume da Srbija sa svojom ustavom utvrđenom teritorijom i istorijom utvrđenim interesima, nikada neće ući u EU, sve pod uslovom da takva politička organizacija uopšte i nastavi da postoji još narednu deceniju ili dve, lošije će se snaći u političkoj istoriji od jata gusaka zalutalih u gustu maglu. Nažalost, tom virtuelnom jatu još uvek navodno navodno pripada  negde oko polovine odraslih ljudi u ovoj državi.

U takvoj situaciji, trenutno nema ni zdravog odgovora društva na nezapamćenu novosadsku tragediju. Osiona vlast za sada odugovlači sa brzim i efikasnim utvrđivanjem očigledne sopstvene odgovornosti a nezrela i nesposobna opozicija po običaju ispostavlja nepromišljene ili besmislene zahteve i plaši mečku rešetom.

Imamo i krizu vlasti i krizu opozicije. Jasno je da su i kriza vlasti i krize koje vlast skoro svakodnevno stvara u raznim oblastima višestruko veća opasnost za narod, državu i društvo od nedoraslih smetenjaka kakvi pretežno čine opoziciju, ali oni su ono što nas čeka kada se aktuelna vlast do kraja zapetlja u svoja nepočinstva ili kada njen tvorac i pokrovitelj Zapad, reši da je zbog sopstvenih računica pusti niz vodu. Niti je dobro ovako kako je, niti su izgledi da nam bude bolje previše očigledni.

Kako i kojim putem dalje?

Verujem da jedino kroz istorijsko osvešćenje i otrežnjenje od zabluda, srpski narod može da nastavi svoj povesni hod sa kakvim takvim šansama za uspeh.

To bi značilo i da se oslobodi svih pogubnih jugotitoističkih zabluda, da reuspostavi nacionalne i državne interese na bazi istorijskog iskustva i razumne strateške procene budućih događaja u regionu i u svetu, da izađe iz smrtonosnog zagrljaja lažnih saveznika i da se osloni na one iskrenije i koliko toliko pouzdanije, da trajno odustane od svakog fanatizma vezanog za članstvo u EU, da reformiše državu na patriotskim temeljima i težnjama, uz odbacivanje otrovnih neoliberalnih, vouk i sličnih ideologija, da po svaku cenu odbrani i zadrži svoje prirodne resurse, da maksimalno iskoristi potencijale svoje poljoprivrede, da reformiše u skladu sa svojim vrednostima i etičkim težnjama kompletan prosvetno obrazovni sistem i da značajna sredstva ulaže u očuvanje i razvoj sopstvene kulture. Naravno, i da se naoruža i obezbedi iskrena savezništva  u toj oblasti.

Razočarani stvarnošću i umorni od istorijskih napora ljudi danas uglavnom ne veruju da je ovakav niz poteza uopšte moguć.

Ipak , iskustva mnogih naroda govore da i te kako jeste. Kada promene nastupe u glavi, kada se stekne vera u sopstvene snage i povrati nacionalno samopouzdanje, primetni pozitivni iskoraci i preporodi postaju stvarnost.

Ako se ideja o tome širi u narodu i sa uverenjem i dobrim argumentima zastupa u javnosti, onda je za nekoliko godina, sportskim rečnikom govoreći, za jedan ili dva olimpijska ciklusa moguće ostvariti prve zapažene rezultate a za deceniju i po ili dve skoro sasvim regenerisati društvo.

To vreme veoma brzo prođe a i onako kao zajednica nemamo čime drugim, pametnijim i važnijim ni da se bavimo…

Vladan Vukosavljević