Don’t cry, Argentina…

Čehov je govorio da, ako u prvom činu pozorišne predstave na zidu stoji pištolj, u poslednjem činu on mora da opali. Drugim rečima, ako u Srbiji imate 46.000 policajaca u prvom činu, u poslednjem će Srbija postati policijska hunta sa sve pripadajućom represijom i eskadronima smrti. Organi gonjenja polako postaju organi manije gonjenja i to je, bojim se, proces koji ne može da se zaustavi, osim ako se ne umešaju naši beli vikinški gospodari, jer samo oni mogu da preseku rđav tok događaja.

Jedan, ne i najvažniji od razloga, je to što smo, u skladu sa pseudodemokratskim promenama, pristali na civilnu kontrolu nad službama bezbednosti. Time se postigao samo jedan efekat: policiju i BIA vode ljudi koji o samim tim organizmima pojma nemaju, ali daju skupštinsko pokriće za svaku opačinu i kršenje zakona. Godišnji izveštaji koje tajna i javna policija podnose Skupštini Srbije jedva da imaju dve strane A4 formata, što pokazuje šta one misle o skupštinskoj kontroli nad njima.

Drugi razlog za puzajući hod ka policijskoj hunti jeste teško nasleđe: od Miloševih pandura do danas, policija je uvek uzimala više vlasti nego što joj po zakonu pripada i koristila je metode koje su s one strane zakona. Vlastodršci, svi do jednog, su to trpeli, jer su imali koristi od policije, a i pitanje poštovanja zakona se kod nas ionako ne shvata previše ozbiljno. Zakon je tu da služi onome ko je na vlasti, a ako mu ne služi, ne mora ni da ga poštuje. Nema tog diktatora u Srbiji kome narod nije aplaudirao i navijao za još veću represiju. Čak i petooktobarska demokratska šminka ne može to da sakrije.

Kad su petooktobarci došli na vlast, prvo su povećali broj policajaca, formirali  žandarmeriju, kupili skupu opremu za razbijanje demonstracija i znatno otežali i produžili pendreke. Docnije su, u demokratskom zanosu, krenuli u akciju „Sablja“, gde su nepotrebno uveli vanredno stanje i suspendovali građanska prava i, u Srbiji uvek krhku nazovi slobodu medija. Za dve prve nedelje, uhapšeno je oko 12 000 ljudi, od kojih je većina prošla ozbiljnu policijsku torturu, koja uključuje upotrebu struje, kesa za gušenje i sistematska prebijanja, i to u nepolicijskim objektima. Na kraju je procesuirano oko 200 od tih 12.000 uhapšenih, a osuđeno, ako se ne varam, sedam ili osam. Primerice, za prvih i najgorih pet godina rada Golog otoka, po Rezoluciji IB, uhapšeno je, na teritoriji FNRJ, koja je tada imala 18 miliona stanovnika, a po svedočenju jednog od sužanja, Titu nenaklonjenog akademika Dragoslava Mihailovića, oko 20 000 ljudi.

Dan-danas Zoran Živković, koji je bio na čelu vlade koja je izvela najrepresivniji poduhvat u istoriji Srbije, umire u demokratskim raspoloženjima i prodaje se narodu kao Majka Tereza, dok je, u stvarnosti, po rezultatima pretekao Krcuna i Rankovića. SFRJ je imala 40.000 policajaca na dvadesetak miliona stanovnika, dok Srbija danas ima 46.000 a jedva šest miliona. Diktatura je imala tri puta manje policajaca po glavi stanovnika, nego demokratija. Uopšte uzev, tradicionalno društvo nije imalo policiju, a svaki novi oblik društva, donosio je sve veće represivne aparate, da bi, na koncu, demokratija odnela šnjur: Robespjerova „diktatura slobode protiv tiranije“ nije mogla bukvalnije biti ostvarena.  

Policija nije samo kvantitativno ojačala: Titova policija je vozila automobile domaće proizvodnje, nije imala opremu za razbijanje demonstracija, niti je imala velike plate. Danas država ne žali za policijske automobile i opremu, a plate običnog policajca su u rangu plate lekara opšte prakse. Dopunjavanje plate korupcionaškim poslovima se podrazumeva.

Istovremeno, obim lica koja su dostupna policiji opada: svako ko je pripadnik kaste, ili ima nekog u kasti, nedodirljiv je za organe unutrašnjih poslova. Ispada da policija može da juri samo kokošare i sitne secikese i one koji vređaju predsednika na društvenim mrežama. Za to je, međutim, dovoljna i petina ovog broja policajaca. Čemu su, onda, namenjeni ostali? Isključivo služe obezbeđivanju kaste na vlasti i društvene nejednakosti. Krug kriminalaca koji radi za policiju je sve veći, a zabeležene su, u nekoliko navrata, i udruženi poduhvati organa reda i organa nereda, što kompromituje uobičajenu priču da je većina policajaca časna i poštena.

Onomad, u Novom Sadu, svaki policajac koji je bio na ulici, znao je da je policija sinhronizovana sa huliganima i da su zajednički radili protiv demonstranata, što je apsolutno nedopustivo. Može policija da bije demonstrante i da ih hapsi, to se svuda u svetu dešava, ali da sa kriminalcima izvodi zajedničke akcije, to je izvan svakog kodeksa. Tvrdim: svaki policajac, koji je bio na ulici te večeri, apsolutno je nečastan, jer pristaje da radi sa kriminalcima. To nije rad sa doušnicima i saradnicima, već otvoren, zajednički nasrtaj lopova i policajaca na izvršavanju plana s vrha.

U poslednje vreme, posle izvesnog perioda manje-više zakonitog ponašanja polcije, počinju da se dešavaju opasne stvari: umlaćivanja, premlaćivanja (kao ono u Boru) i polako se širi praksa da se lica odvode sa ulice bez pokazivanja značke, kao i da im se ukida osnovno zakonsko pravo da budu saslušani u prisustvu advokata. Zločini policije, i kad su očigledni, kao u Boru, olako se zataškavaju, što stimuliše brutalnost.  Policajci se lakše odlučuju za protivzakonita sredstva, ako znaju da će njihova nedela biti zataškana. Baš to je uvod u policijsku huntu, koja ne znači ništa drugo, nego delovanje policije izvan zakona i po nalogu privatnih centara moći.

Tokom Vojne hunte, od 1976. do 1983. U Argentini, nestalo je između devet i trideset hiljada ljudi, koje su umlatili eksadroni smrti, koji su bili nešto kao parapolicijski odredi u Srbiji, s tim da je u argentinskim odredima bilo izuzetno mnogo policajaca, koji su pre podne radili u uniformama, a posle podne ubijali političke protivnike za račun diktatora. Od ovoga što imamo danas u Srbiji, do eskadrona smrti, nije veliki korak.

Od režima Zorana Đinđića, preko hunte  Zorana Živkovića, koji je bio najprljaviji premijer moderne Srbije, do danas, političari su se plašili policije i pravili su se ludi na njena nepočinstva. Setite se samo ubistva Ranka Panića, koje ni do danas nije rasvetljeno, iako se desilo u prisustvu kamera. Opet, policija čini usluge političarima, proganjajući njihove političke protivnike i spasavajući njihove guzice. Odličan, ne i jedini primer, jeste nestanak dva minuta snimka na naplatnoj rampi Doljevac. Opozicija se prisluškuje, protivnici su na merama, a to su sve usluge koje se policiji moraju nekako uzvratiti.

Da nije bilo stranaca, naših gospodara, „Sablja“ bi još trajala, jer se naši miševi od političara izuzetno lože na brutalnu silu. Sami sebi izgledaju veći i moćniji, dok im policija obezbeđuje veličinu i moć. Živković, iako nije bio u opasnosti da postane član MENSE, niti mu je škola prelivala, bio je apsolutno svestan da čini masovna kršenja zakona i da je Srbija bila u stanju produženog državnog udara. Toliko je pametan bio. Pri tom, sama akcija je inicirana ne radi borbe protiv kriminala, već kao posledica saradnje petooktobaraca sa kriminalcima iz Surčinskog klana. Celo dešavanje je trebalo da preseče tu vezu, te da jedni odu pod zemlju, a drugi izrone iz govana u belom odelu. To se manje-više i dogodilo.
Tada, u vreme režima DOS-a, razvila se simbioza vlasti, policije i kriminala. Policajci, mislim na one na visokim položajima, brzo su shvatili da će im se pozlatiti svako zatvaranje očiju pred krađama dosovaca, od onih materijalnih, do onih u političkoj sferi, poput glasanja iz Soluna i Bodruma. Za privremeno slepilo, pukovnici i generali su dobijali kuće, stanove, skupe satove i kola, a biće da je pala i neka gotovina.

Ta sprega vlasti, lopova i policije, dočekala je Vučića. Spretan, a lišen skrupula, on je čitavu stvar podigao na najviši nivo. Više nisu bili u pitanju privatni dogovori političara, lopova i vrha policije, već je čitava stvar institucionalizovana. Kad biste hteli da objasnite u par reči današnji sistem, mogli biste da ga okarakterišete kao trijumvirat kriminala, policije i političke klase. Prirodni dalji razvoj ovog odnosa jeste policijska hunta, sa svojim eskadronima smrti. Ovog puta Zapad neće intervenisati, kao 2003, jer je Vučić za njega najkorisniji srpski političar ikada, jer, na koncu, isporučuje i čini sve što mu se potraži.

Koliko je hunta blizu, ne znam, ali nemam sumnju da će doći. Nije bez smisla zaposleno 46.000 policajaca, oni su tu da budu upotrebljeni ne protiv kriminalaca, nego uz njih, a protiv naroda.  Ovde je potpuno nevažno koliko je narod dobar, ili simpatičan (a nije ni jedno, ni drugo, da se ne lažemo) već to što policija odavno ne ispunjava svrhu zbog koje je stvorena. Umesto da juri lopove, pridružila im se i to je proces iz koga povratka nema. Od prljavog policajca nikad više nećete napraviti čistog, niti će lopov koji je vajdio na saradnji s državom, ikada raditi pošten posao.

Milan Milenković