Koliki je uopšte uticaj države i njenih aparatčika na odnos društva prema prosvetnim radnicima? Da li to što su zaposleni u obrazovnim ustanovama plaćeni iz srpskog budžeta, znači da treba da podržavaju sve što država propiše, zapiše, napiše, osmisli, obesmisli? I konačno, zašto su zarade prosvetnih radnika toliko niske?
Država ima načina da pokaže kome je majka, kome maćeha. Na žalost, prosveta joj nikada nije bila posebno draga. Ima za to i razloga. Nekako je polupismene lakše ubediti u svakodnevno servirane nebuloze. Naravno, kod nas ništa nije jednostavno. Rezultati međunarodnog testiranja govore da nam je svako treće dete funkcionalno nepismeno. Sa druge strane, broj visokobrazovanih vrtoglavo raste. Od 6 procenata 2000. preko 16,4, 2011. godine, sve do 22.4 posto 2023! Ljudi moji!?! Znam, reći ćete da EU traži 30% visokobrazovanih da bismo joj se umilili. Ne znaju oni da smo mi našli način i da im se „ obrazovno približimo“ i zaradimo! Kako inače objasniti da smo za manje od četvrt veka dobili ovoliko svršenih studenata, ako ne trgovinom diplomama!? Uh, Evropo, šta nam uradi! Da, država je kriva jer formira društvo neznanja i amaterizma, što bi bio odgovor na pitanje s početka.
Što se tiče budžetlija, ni tu stvari nisu ružičaste. Između 95 i 97% ukupnih sredstava koja se izdvajaju za osnovne i srednje škole, odlazi na zarade zaposlenih. To praktično znači da su škole u milosti (ili nemilosti) lokalnih zajednica za bilo kakva dodatna ulaganja. Preko kapitalnih investicija grade se novi objekti ili renoviraju postojeći. Svako malo negde (uglavnom u velikim gradovima) demostriraju roditelji čija deca idu u pretrpane škole. Ne potresa se niko zbog toga. Najlakše je obećati da će se sve srediti i izgraditi… do sledećih izbora, do sledeće funkcije, do sledeće decenije, kada će laži slušati neke druge majke i očevi. Da, država je odgovorna zato što se stiče utisak da se ništa ne može promeniti i da je svejedno koju školu imaš jer bez visokopozicioniranih poznanika, papir ne vredi.
I konačno dođosmo do novca. Prosveta je izgubljena između sporazuma sa državom koji se ne poštuju i nade da će nekada biti bolje. Rastrzana između osećaja lične odgovornostima nemerljivo važnoj profesiji i nemogućnosti da biološkoj deci priušti pristojan život. Očajna zato što se posle potpisivanja nekih dogovora desi izvinjenje jer para nema. Vlasti kao da se utrkuju da iznađu nove načine ponižavanja svojih učitelja. Jedan predsednik Vlade garantuje ono što sledeći ne može da ispuni, a izvinjava se predsednik države.
Dakle, obećaj, potpiši i pravi se mrtav! Neko će drugi morati da objašnjava i gasi požar koji će svakako ponovo buknuti. Sve je stalo, samo deca rastu i rastu i rastu, a problemi su uvek isti i isti i isti. Da, odnos države prema obrazovanju i obrazovanima reflektuje se na društvo. Zato što prosvetni radnici izgladaju kao gubitnici, mladi i ne upisuju pedagoške fakultete.
Nekada su divna Milena Dravić i talentovani Slobodan Đurić, glumili u drami koja se zvala baš kao i ovaj tekst. Sreli su se, a onda i zavoleli, uprkos velikim razlikama.
Nama se ta bliskost nikada neće desiti. Razlika je očigledna, mi decu učimo da je obraz svetinja i da ne treba lagati. Neki drugi kupe diplomu i drži nam predavanja. Mi smo isuviše izloženi, državi nevažni, deci dosadni.
A opet, bez nas se ne može uprkos tome što je sadašnja vremešna ministarka počela da preti… jer (kao) ona zna koje mere će se primeniti na štrajkače koji (sram nas bilo) opominju Vladu da nije ispunila šta je trebalo.
U redu je, gospođo, samo polako. Vi zastrašujte, mi ćemo decu i dalje učiti da je život bez borbe i lične odgovornosti – izdaja svih humanističkih ideja obrazovanja. A neko će se, prilika je, uvek izvinjavati.
Svako ovde neka radi svoj posao.
Jasna Janković, profesor književnosti, bivša predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije
FOTO: YouTube
