Za stranku nacionalne orijentacije u Srbiji koja se nalazi na krajnjem desnom delu političkog spektra, nema težeg pitanja danas od odnosa prema Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Odnos prema Vučiću dalje vodi do odnosa prema prozapadnoj opoziciji što dodatno komplikuje manevarski prostor za desni deo srpske opozicije u kontekstu apsolutno polarizovane političke scene. Kako u teoriji tako i u praksi stranka krajnje desnice se dovodi u gotovo nemoguć položaj da vrši svoje političko delovanje u srpskoj političkoj realnosti.
Ako pretpostavimo da imamo stranku krajnje desne orijentacije koja je u potpunosti definisala svoju politiku, zatvorila taj krug i izložila svoje stavove i vrednosti široj populaciji, onda dolazimo do pitanja svih pitanja. Kakav stav zauzeti prema Aleksandru Vučiću i SNS-u?
Osnovni problem sa desnim opozicionim strankama danas jeste što im se nacionalna politika i vrednosni sistem u bar 80% stvari poklapa sa politikom naprednjaka. Odnosi prema Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Srebrenici, srpskom narodu u regionu, ratovima devedesetih godina, vojsci i odbrani, saradnji sa Rusijom i Kinom, ćirilici i tako redom su na istoj liniji. Odstupanja koje postoje u stvarima oko kojih se slažu su stvar stila i mere, ali to i dalje nisu nepremostive razlike usled kojih bi se mostovi saradnje trajno spalili.
Ako uzmemo da u praksi, a sada je to gotovo svima jasno, od puta u Evropsku uniju nema ništa onda možemo i tu prepreku skloniti sa dnevnog reda. Ostaje onaj najveći kamen spoticanja a to je politika prema Kosovu i Metohiji. Nigde trenutna vlast nije napravila toliki deficit u nacionalnoj politici kao oko ustupaka prema južnoj srpskoj pokrajini. Međutim, ako uzmemo činjenicu da nijedna stranka iz desnog dela opozicije ne zagovara rat ili bilo kakve odlučnije mere za odbranu južne pokrajine i srpskog naroda u njoj videćemo da ni ovde uslovi za saradnju u praksi nisu nemogući. Ako već ne smeju u rat, čuvaće mir.
Sa druge strane, koliko je Kosovo i Metohija kamen oko vrata toliko je spoljna politika Aleksandra Vučića na pitanju odnosa prema Ruskoj Federaciji nešto što politička desnica može samo da podrži. Srbija i pored svih pritisaka i pretnji evo već skoro 3 godine nije uvela sankcije Rusiji niti se na unutrašnjem planu jasno opredelila za zapadni narativ u pogledu ukrajinskog rata. U očima birača nacionalne opozicije ovo je ogroman plus i nešto sa čim se mogu povezati.
Dakle, ukoliko bi se politički i vrednosno uporedila sa dva najveća politička bloka u Srbiji danas, nacionalna opozicija bi znatno više zajedničkog političkog jezika našla sa naprednjacima i Vučićem nego sa prozapadnim opozicionim blokom.
A kakve bi posledice bile u tom slučaju? Šta bi bilo sa onima koji se odluče da ih to sunce ogreje? Malo ko je u prethodnim godinama uspeo na nogama da izdrži toplotu Vučićevog zagrljaja.
Zbližavanjem sa Vučićem, koje traje poslednjih godina, Radikali su gotovo nestali sa političke scene a vrhunac je usledio direktnim ulaskom na SNS liste za beogradske i druge lokalne izbore.
Opekli su se bili i Dveri i Zavetnici. U svojim predizbornim nastupima pred izbore 17. decembra 2023. godine, bili su kritični prema vlasti ali isto tako sa oštrim kritikama i jasnom ogradom o saradnji sa prozapadnim blokom. Time je poslata poruka da u postizbornim kalkulacijama opozicija ne može da olako računa na njih u poslu menjanja vlasti. Možda bi oni rekli da nisu tako mislili ali narod je tako shvatio. Cenzus je izmakao a glasovi su otišli listi Mi-glas iz naroda koja u tom predizbornom predstavljanju nije bila sklona da se izjašnjava suviše direktno i često o tom pitanju. Dalji razvoj situacije je poznat, Milica je ministar u SNS Vladi a Boško je otišao u ugostitelje.
Sa nacionalnim glasovima sa krajnje desnog dela političkog spektra dolaze iste dileme. Pa se tako sada u tom balansiranju i hodu po tankoj tvrdo nacionalnoj žici nalazi politička grupacija okupljena oko doktora Nestorovića.
Da li je Nestorović došao do formule opstanka koja podrazumeva udaljenost i od jednih i od drugih uz jasnu poruku da je distanca prema SNS manja nego prema prozapadnom bloku? Mi jesmo protiv ove vlasti ali ne i protiv države, poruke su koje stižu iz ovog tabora. U toj relaciji najveća opasnost i protivnik broj jedan nije Vučić, već pripadnici prozapadne opozicije.
Upoređivanje rezultata sa poslednja dva izborna merenja za grad Beograd nam pokazuju da je Nestorović porastao i to za preko 9.000 glasova u apsolutnim brojevima između dva glasanja i to sa sve smanjenom izlaznošću usled bojkota na poslednjem. Dakle, Nestorović ne samo da nije pao već je i porastao u ovom prvom periodu provere. To nam brojke jasno govore.
Početnička sreća, osećaj za meru ili harizma samog Nestorovića, ostaje da se vidi na duži rok šta je uzrok dosadašnjeg uspešnog preživljavanja između dve vatre. Budući da je odredio nepovratnu distancu prema prozapadnom delu srpskog političkog korpusa ostaje mu da pažljivo meri i seče udaljenost u odnosu na naprednjačku vlast. Svaka greška pri ovoj delikatnoj operaciji može da košta opstanak njegove grupacije na srpskom političkom nebu.
Iako nije stranka krajnje desne orijentacije, treba reći da i SPS muči sličnu muku. Naime, u koaliciji sa naprednjacima i Vučićem teško je predstaviti se široj javnosti kao stranka nacionalne politike pri centru. Doduše ovome itekako kumuju i ostali defekti koje ova stranka baštini. Socijalistima je mnogo više odgovaralo vreme koalicije sa Demokratskom strankom kada su na sledećim izborima gotovo duplirali svoj izborni rezultat. Lako je bilo pored ,,žutih” patriota biti. Teško da ćemo više prisustvovati rastu socijalista od gotovo 100% u odnosu na prethodni izborni ciklus, kao što se to desilo nakon četiri godine vlasti sa Demokratama.
Sunce Aleksandra Vučića je za mnoge očigledno bilo previše. Prišli su mu mnogi da se ugreju ali ih je na kraju progutalo. Čudne su zakonitosti politike, najteže su saradnje između politički sličnih subjekata. Istim vazduhom se hrane, isto biračko telo ih glasa. Neretko se jedni utope kod drugih, jači pojedu slabije, jedni izgube kredibilitet a drugi ostanu netaknuti.
Nekada je zvezda Aleksandra Vučića jedina istinski sijala na političkom nebu Srbije. Na poslednjim parlamentarnim izborima, održanim 17.decembra 2023.godine, prisustvovali smo institucionalnom rađanju (ili obnovi) drugog sunca u političkom sistemu Srbije. Onog prozapadnog, građanskog ili drugosrbijanskog.
Iako i dalje daleko od onoga što bi želela prozapadna opozicija je ostvarila najbolji rezultat u prethodnih 10 godina i sa više od 23% podrške a bez prave desnice kod na svojoj listi načinila sebe gotovo jedinom alternativom sadašnjoj vlasti. Rezultati po gradovima su još ubedljiviji, iako je u aprilu došlo do bojkota u nekim opštinama i gradovima potencijal i realna snaga ovog političkog pola je tu i ona se vidi. Sva naredna izborna izjašnjavanje biće referendum između ova dva bloka. Prozapadni blok je svestan da ne mogu sami dovesti do obaranja vlasti te su već lansirali teze o desnom krilu političke scene sa kojim se mora sarađivati na datom zadatku.
Ukoliko se stranke desnice odluče da budu opozicija Aleksandru Vučiću postavlja se automatski drugo pitanje. Da li to onda znači da se priklanjaju prozapadnom opozicionom bloku?
U periodu koji je prethodio decembarskim izborima 2023.godine, Miloš Jovanović se kockao i dobio. Jasno je zauzeo opozicioni anti Vučić stav a sa druge strane je otvoreno obećao pravljenje tehničke vlade sa koalicijom ,,Srbija protiv nasilja”. Amortizacija je urađena kroz objašnjenje da je rušenje naprednjačke vlasti prioritet a da je zamisao da se nakon nekoliko meseci tehničke vlade ide na nove izbore sa zakonskim rešenjima koji daju više slobode i demokratije čitavom izbornom procesu. Opet dve distance samo je ona prema prozapadnom bloku sada manja, uz jasan otklon prema SNS-u. Spasao se Jovanović toplotnih zraka SNS-a, međutim to nosi druge bojazni.
Ukoliko se u nekom trenutku u budućnosti odluči za eksplicitniju saradnju i predizborno/postizborno savezništvo sa prozapadnim blokom, to može dovesti do nezadovoljstva birača i članova stranke a potencijalno i koalicionih partnera. Jedno je obećavati tehničku vladu i rušenje Aleksandra Vučića ali drugo je direktno ući u vlast sa Draganom Đilasom, Marinikom Tepić, Srđanom Milivojevićem, pokretom Moramo i tako redom. Lako je reći da će Vučić da izda Kosovo i Metohiju ali ajde ti objasni (nacionalnom delu biračkog tela) da se ono spasava sa onima koji misle da treba da ga se otarasimo? Teško je obrazložiti glasačima i simpatizerima desnice da je Vučić zlo ali da spas leži u saradnji sa prozapadnom opozicijom. Posledice mogu biti teške. Sa jedne strane ozbiljna zabrinutost članova i simpatizera za politiku i integritet stranke, sa druge opet otvorena mogućnost, odnosno povod, da se po komandi nevidiljive ruke vlasti eventualno aktiviraju spavači među koalicionim partnerima, kao i unutar samog DSS-a što će ugroziti ne samo koaliciju NADA nego i samu stranku.
Dakle, poput Aleksandra Vučića, sunce koje dolazi sa zapada takođe zna da ugreje ali na duže staze i da sprži i ostavi pustoš. Možda je dokaz ovoga i Narodna stranka Vuka Jeremića, koja je posle dugogodišnjeg kruženja oko zapadne zvezde konačno raskrstila sa svim prozapadnim elementima kako spolja, tako i unutar svojih redova i samostalno izašla na poslednje parlamentarne izbore. Katastrofalan rezultat od 0,9% je između ostalog posledica i percepcije prosečnog nacionalnog birača o toj stranci. Još ako dodamo da je Jeremić svoju prepoznatljivost stekao unutar nekadašnje Demokratske stranke onda je puno toga tu bilo za objasniti desnom delu političkog spektra. Kako kažu, sa kim si takav si. Težak posao za nekoga ko ipak nije Vojislav Koštunica.
Najveća prepreka političkim savezništvima srpske desnice u Srbiji i prozapadnog dela političkog spektra jeste što su im politike gotovo potpuno u direktnoj koliziji. Tu mislim na nacionalnu politiku i vrednosni sistem, na identitetska pitanja. Lako će se za televiziju i nacionalne frekvencije, poneko hapšenje za korupciju, ali šta će biti sa uvođenjem sankcija Rusiji, saradnja sa Kinom, odbijanjem zapadnih pritisaka oko Kosova i Metohije, ili poimanjem julskih dešavanja 1995.godine u Srebrenici i čitavog narativa o događajima iz devedesetih godina? Pitanje autonomije AP Vojvodine mi takođe nešto sada pade na pamet.
Sa druge strane ako bi se priklonile Aleksandru Vučiću otupljuju sebi opozicionu i nacionalnu oštricu što sve može dovesti do njihovog nestanka ili apsolutne beznačajnosti. U celoj jednačini treba još misliti i o državi i narodu u vremenu koje dolazi. Svet klizi ka sve većim nestabilnostima. Pritisci na zemlju spolja ne manjkaju i tek će se uvećavati. Tenzije unutar društva će biti sve jače.
Kud god da krenu stranke krajnje desne orijentacije će se naći u problemima koji mogu dovesti u pitanje njihovu samu egzistenciju na političkoj sceni. Ipak, nije sve tako crno. Potrebni su i jednom i drugom polu srpske politike, a procenti dobijenih glasova na svim izborima pokazuju da potreba za ovakvim političkim opcijama postoji baš tamo gde je najvažnije, među narodom.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
