Rečenicu koju ću sada napisati nemojte molim vas preneti Čak Norisu, on naravno ostaje legenda. Ipak, najjaći čovek koga sam upoznao, te još kao klinac bio svedok njegovih poduhvata, bio je deda Mile Živanić, rođen u centru sela Vrelo, na oko 12 km od Sokobanje. Sela u kome je autor ovog teksta provodio bezbrižne letnje raspuste. Kuća mu je bila preko puta crkve svetog Ilije u kojoj su me sa samo dve godine polutajno krstili baba i deda.
Svoju snagu nije koristio za bilo kakve fizičke obračune, već ju je smatrao posebnom privilegijom, što je svakako i bila. Jer, čovek rođen u godini u kojoj je završen Prvi svetski rat, koji je proveo život u spomenutom selu, te sebe i svoju porodicu hranio od zemljoradnje i stočarstva, morao je svakodnevno biti izložen najtežim fizičkim poslovima.
Rekao mi je u jednom od naših mnogobrojnih razgovora, u lokalnom dijalektu „Bracke, bog me pogledao, mnogo je lakše raditi kad imaš mnogo snage“. Sredinom sedamdsesetih godina prošlog veka kao dečak od recimo pet godina bio sam svedok jednog njegovog podviga. Retko ko je u selu imao traktor, a kola za prevoz sena vukli su volovi. Znam, vi danas gledate volove na drugim pozicijama, ali tada je to tako bilo. Točak od kola punih sena je spao. Deda Mile je podigao punu prikolicu, dok su moj deda i još neki likovi namestili točak.
Mogao je mnogo da pojede. Decenijama se prepričava anegdota iz Knjaževca. Nakon što je pozavršavao sve obaveze koje je imao, setio se da nije doručkovao. Svratio je u pekaru na burek, gde je bez leba pojeo šest tepsija bureka. Gazda pekare gleda i ne veruje. Verujem da je imao sličan izraz lica koji mi imamo kad šaltajući kanale naletimo na predsednika koji nam na tabli objašnjava rast BDP-a.
Deda Mile vadi novčanik da plati, pita ga gazda pekare, prijatelju, jel možeš još jednu tepsiju evo sad izašla iz furune. Odgovor je bio potvrdan. Nakon što je deda Mile omlatio i sedmu tepsiju bureka tražio je da plati, a ovaj mu je rekao da sve to kuća časti, nakon čega je hitno zvao lokalnog fotografa i ovekovečio ovaj važan trenutak za njegov mali ugostiteljski objekat.
Deda Mile međutim nije bio debeo, već visok i krupan čovek. Negde početkom mračnih devedesetih, često sam nakon ispitnih rokova odlazio u selo svog porekla. Vodio sam nekoliko razgovora sa deda Miletom, koji je tada zašao u osmu deceniju. Bio je jako uznemiren ratovima u Hrvatskoj i Bosni, a kod nas su ga posebno nervirali novokomponovani bogataši, jer je sa svojom prirodnom inteligencijom razumeo da se novac besomučno krade od naroda, mada ja danas mislim da su likovi koji su nervirali deda Mileta, bili bedni amateri za ove koji nas danas pljačkaju.
Prošle nedelje, kroz centar Sokobanje na petnaestak minuta kolima od kuće u kojoj je nekad živeo deda Mile, prošetao se Stiven Sigal. Za razliku od deda Mileta nekad, Stiven Sigal je debeo. Istina autor ovog teksta nema prava da daje ovakve epitete, ali je to neophodno za komparaciju dva čoveka o kojima pišem.
Deda Mile i Sigal su potpuno različiti tipovi. Sigal nije nikada posedovao stvarnu fizičku snagu, te za razliku od deda Mileta koji je svoju snagu dobio od boga ili prirode, Sigalu su snagu samo virtuelno poklonili režiseri holivudskih akcionih filmova. Deda Mile je svoju stvarnu snagu koristio da bi u zabačenom ruralnom kraju Srbije nekako preživeo sa svojom porodicom. Sigal je svoju virtuelnu snagu koristio da bi zaradio milione. I to je uredu. Jer, svako treba da radi svoj posao, nekog život baci u Holivud, nekog u vukojebinu, to je tako.
Ali najveća razlika između deda Mileta i Sigala je u nečem drugom. Kad deda Miletu nije išlo, kad naiđe sušna godina, kad zlatica uništi krompir, a praseća kuga napravi pomor u oboru, on nije poželeo ništa tuđe, trpeo je, snalazio se, nekad bio gladan…
Na kraju je ostao sam i u 92-goj godini života, okončao je svoj život obesivši se o orah u svom dvorištu. Kažu staračka depresija. Bila mu je puna ona stvar likova koji žele nešto tuđe, kažem ja… Od medijske promocije, dobio je pet redova u crnoj hronici „starac se obesio u selu…“.
Za razliku od deda Mileta, kad Sigalu ne ide, jer je omatorio, ofucao se i ugoijo, on se nakači na tuđu državnu kasu, praćen kamerama svih režimskih medija. Dođe da podržava predsednika koji ga plaća kršeći sva svoja ustavna ovlašćenja, a odrtaveli podgojeni glumac nema problem da uzima tuđi novac.
Da je deda Mile dvadesetak godina mlađi, te da je imao prilike da ga sretne u Sokobanji, razbuco bi ga ko onih sedam tepsija bureka što ih je onomad potamanio u Knjaževcu… Jer deda Mile nije voleo kad neko uzima njegov mukom stečen novac.
I to bi bio happy end. Jer belosvetski dripci baš to zaslužuju.
Za deda Mileta međutim nema happy enda, a nema ga izgleda ni za Srbiju…
Bratislav Braca Marković
