Svake godine, 15. septembra, u Srbiji se sa ponosom obeležava Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, datum vezan za proboj Solunskog fronta 1918. godine. U zvaničnom narativu, to je dan slavne ofanzive kada je srpska vojska, oslabljena, izmučena, ali ne i poražena, krenula u povratak ka otadžbini, probijajući front i noseći slobodu na bajonetima. Ali, iza te herojske slike krije se mnogo neugodnija i potisnuta istina – istina o jeftinom srpskom životu u velikim ratnim igrama velikih sila.
Kad mit proguta istinu
Tokom Prvog svetskog rata, srpski narod je podneo neproporcionalno velike žrtve – kako u vojsci, tako i među civilima. Nakon povlačenja preko Albanije i boravka na Krfu, srpska vojska se reorganizovala pod francuskom komandom. Međutim, ono što se retko pominje jeste način na koji je došlo do proboja Solunskog fronta.
Francuski generali i političari, iako formalno saveznici, nisu žurili da svoje trupe pošalju u masovni juriš na nemačko-bugarske linije. Francuski vojnici su tražili uslove: redovne obroke, novu opremu, plate tri puta veće, garancije za porodicu – i sve to pre nego što stupe u napad. I to ne iz kukavičluka, već iz političke i društvene pozicije u kojoj je njihov život imao visoku cenu.
Srpski vojnici, s druge strane, nisu imali luksuz pregovaranja. Oni su bili „zahvalni“ što su uopšte preživeli golgotu. I zato su poslati – kao jeftina vojska za skupe ciljeve. U tuđim uniformama, sa lošom opremom, često podkomandovani i bez stvarnog političkog glasa, oni su krenuli prvi. Izginuli prvi. Oslobađali “svoju” zemlju po tuđem naređenju.
Je li jedinstvo moguće na laži?
Danas, kad slavimo „jedinstvo“, treba se zapitati – jedinstvo koga? Vladajuće elite i naroda koji i dalje umire na jeftinim frontovima tuđih interesa? Jedinstvo onih koji uveče pale sveće za mrtve pradedove, a ujutru potpisuju zakone koji prodaju zemlju, resurse i istoriju?
Možda bi ovaj dan, umesto patriotske patetike, trebalo da bude dan opomene – dan kada se prisećamo kako su srpski životi korišćeni kao zamena za skupe živote zapadnih vojnika. Dan kada su Srbi išli da poginu jer je to bilo jeftinije.
To nije jedinstvo. To je poraz – moralni, politički i istorijski. A kada se poraz slavi kao pobeda, onda društvo živi u zabludi. A zabluda je opasnija od poraza.
Bojan Jovanović
