U modernom sportu vrhunski dometi su satkani od niza faktora koji ga čine i utiču na krajnji rezultat. Selekcija igrača, spremnost, trenerske taktike su osnovna premisa, ali su tu i ljudi koji su celim srcem i bićem uz tim, a nisu pozicionirani u prvom planu. Jedan od takvih je i fizioterapeut Radničkog Aleksandar Petković koji ovih dana slavi redak jubilej – 20 godina u rukometu. Nije pretenciozno reći da rukometna javnost u Srbiji, a i šire zna šta za svaku ekipu u kojoj je radio znači popularni Sale fizio, čovek majstor svog posla, a ujedno i duša tima.

Razgovor povodom njegovog jubileja započinjemo pitanjem da li mu je na početku studija motiv i želja bila rad u nekom sportskom kolektivu.

Studije na Višoj medicinskoj školi u Zemunu sam upisao i završio upravo zbog tog poziva, da budem jednog dana fizoterapeut u nekom sportskom klubu i ta želja mi se ostvarila.

Kako je došlo do toga da uđeš u rukomet, koliko si ga pratio do tad i da li se nisi pokajao?

“Tog dana kada me je prijatelj i kolega Vlada Šarenac koji je u to vreme bio šampion Srbije sa odbojkašima Radničkog, pozvao u ime tadašnjeg direktora ženskog rukometnog kluba Radnički Gorana Stanišića, moj život se promenio i okrenuo kurs ka hali Jezero. Nisam se nikad pokajao, rukomet koji sam do tad pratio preko malih ekrana je ušao vrlo brzo u krv, a prijateljstvo i saradnja sa Rodoljubom Kurandićem, Stavrom Raškovićem ,Marijanom Ilić, Sašom Jančićem i ostalima traju i dan danas”.

Šta ti je rukomet dao, da li ti je nešto uzeo i kako porodica gleda na to?

“Rukomet mi je dao mnogo, bezbroj srećnih trenutaka, radosti, putovanja od Norveške do Egipta, od Portugalije do Rusije, ali i ono najbitnije, prijatelje širom Srbije kao i van nje, gde znam da su mi vrata uvek otvorena kao i moja za njih. Doneo je i poraze, tuge, suze, povrede. Dežurajući na jednoj utakmici gde su rukometašice Radničkog ostvarile uspeh u poslednjim sekundama utakmice sa aktuelnim šampionom Jagodine, od siline radosti dok sam sa igračicama skakao od sreće, pukla mi je Ahilova tetiva, koja je jedna od najtežih povreda koju sportista može da doživi. Porodica je uvek bila uz mene, nesebično me podržavala, rođena sestra inače klupska doktorka Jelena Petković i mnogo puta pomagala, supruga Ivana i ćerka Dunja sa puno razumevanja su mi olakšale godine rada u voljenom klubu, mojoj drugoj porodici”.

Prvi veći rezultati po dolasku u klub su ubrzo došli, dve titule prvaka generacije Ž16. Kakav je bio osećaj?

“To su bile sjajne mlade zlatne generacije Radničkog, dominante u svom uzrastu 1994. godišta i mlađe. Milina je bila raditi sa njima i moj lični veliki podsticaj za napretkom naročito kada sam povodom tog uspeha, prvi put video svoju fotografiju u štampanim medijima”.

Kasnije su usledile i dve titule prvaka i Kup. Da li to smatraš krunom i svojih i timskih uspeha?

“Zajedništvo, pozitivna energija i ambiciozni saradnici uz ogroman kvalitet rukometašica Radničkog, popularnih ,,Tigrica,, je donelo dve titule prvaka Srbije i jednu duplu krunu u Kragujevac. Bio sam deo najvećih uspeha kluba i moja lična satisfakcija da se trud, rad i svakodnevno novo učenje i iskustvo isplati. Te večeri smo titulu prvaka Srbije proslavili krećući se kolonom automobila kroz grad, trubeći, pevajući, a građani su nam mahali i pozdravljali. Te trenutke sreće i ponosa nikada neću zaboraviti.

Trenutno sam fizioterapeut muške selekcije kluba, dve godine sam sa njima svakodnevno. Od prvog do poslednjeg, od najmlađeg do nastarijeg igrača, imam samo reči hvale. Poznata je zdrava i pozitivna hemija ekipe, oni su pre svega dobri ljudi, a onda i borci i pravi tigrovi na terenu”.

Radio si i sa juniorskom reprezentacijom Srbije, osvojili ste treće mesto u Evropii i četvrto na svetu.

“Poziv selektora Đordja Teodorovića da budem fizioterapeut reprezentacije Srbije je ostvarenje mog životnog sna u profesionalnom smislu. Bila mi je čast i osećao sam se privilegovano što sam upoznao, sarađjivao i sprijateljio sa momcima koji su doneli medalju Srbiji i nastavili svoje karijere u eminentnim klubovima. Svim reprezentativcima sa kojima sam radio od generacije 2002 do 2008 god. želim svu sreću i uspeh u daljem radu i životu, to su divni sportisti i osobe pre svega. Jedni od ljudi iz reprezentacije koji su mi dosta pomogli, pružili podršku i zauvek ostali prijatelji su i Zoran Tijanić i David Rašić”.

Nepodeljeno mišljenje svih igrača i igračica koji su sarađivali sa Saletom je da će ga pamtiti i kao vrsnog fizioterapeuta i kao prijatelja, a jedna od njih je i bivša golmanka Radničkog i proslavljena reprezentativka Jovana Risović:

“Osim toga što vrlo odgovorno i stručno radi svoj posao, sjajan je čovek i vrlo bitna karika u timu počev od dobre atmosfere koju stalno održava i kad ima i nekih problema u ekipi, on je taj koji ih ostavi po strani. Nikada ga nisam videla zabrinutog i negativnog i iako je bio više puta, nikada nije pokazivao pred nama. Sale je fizioterapeut kakav je potreban svakom timu, ne samo zbog osnovnog posla, nama je bio i psiholog i psihijatar i takav čovek je potreban u svakom sportskom kolektivu, pogotovo nama ženama koje imamo razne probleme. Znao je da uvek nađe pravi način i izabere pravu stranu u datom trenutku i naravno da bih ga poželela u svakoj ekipi, zaključila je jedna od legendi srpskog rukometa Jovana Risović.

Prvi put kad je došao na okupljanje odmah je donio jednu pozitivnu energiju, od prvog susreta sa nama je bio jako pozitivan i uvek nasmijan. Sale je bio tu uz nas, uvijek nam je davao podršku i šta god da nam je trebalo u bilo koje doba uvijek nam je pomogao. Kao što već rekoh, jedan jako pozitivan i nasmijan čovjek, njega ne možeš da ne voliš, jednostavno je takav. Jako profesionalan u svom poslu i znali smo da smo bili u sigurnim rukama. Davao nam je podršku, bio motivacija u teškim trenucima, oporavljao nas sve u jako kratkim periodima da budemo što spremniji za sledeće utakmice. Za Saleta samo reči hvale, jedna ziva legenda, to govori i sama činjenica da je 20 godina u klubu. Moj dobar prijatelj mogu slobodno da kažem, posle zajedničkih prvenstava i dalje smo ostali u kontaktu i čujemo se svako malo. Želim i ovim putem da mu se zahvalim zvog svega što je uradio za nas u dve godine i jako mi je drago što smo imali takvog jednog, pre svega čovjeka u ekipi, pa tek onda fizioterapeuta. Sale samo jako u nove pobede, puno sreće u daljoj karijeri, reči su nekadašnjeg juniorskog, a sada standardnog seniorskog reprezentativca Srbije Miloša Kosa, sa kojim je Petković sarađivao u osvajanju evropske bronze i četvrtog mesta u svetu”.

Karijera ti je protkana uspesima. Svuda gde si radio bilo je odličja, omiljen si među igračima i igračicama. Da možeš da vratiš film ,da li bi pošao istim putem?

“Samo iskren odnos može doneti dobru saradnju, kod mene nikada nije bilo mesta sujeti, sve moje kolege su mi prijatelji, kojima sam takođe zahvalan na pomoći svih ovih godina jer na prvom mestu je što brži oporavak igrača. Apsolutno ništa ne bih menjao, ono što me ispunjava i raduje ostaje u mom životu”.

Tekst i FOTO: rkradnickikg.com