Pričao sam kamenu o travi.
Gde je najzelenija.
Nit je ko kosi, niti kad vene.
Dole, uz Bistricu, gde Gospod svrati da počine.
Sedne na isti takav kamen, Ljeviški, i zagleda se…
Kud se Gospod zagledao tu smo progledali, moj kamene.
I ti, i ja.
Da mi nije te livade gde bih se zamomčio u oblake, gde bih svatove s ikona dozvao, gde bih lepšu Srpkinjicu isprosio od ove s raspeća..?
Sve da mi daju za tu livadu- ja već sve imam na njoj.
I ti, moj kamene!
Potomak si temeljaca i međaša.
Okamenjeno stradanje i slavo srpska!
Prete nam krajem- narodu beskraja.
Božurom sam jurišao na sablje i topuze, okivao ih u smilje, preko im sudio pesmama, molili su me da umrem sav osakaćen i krvav, moj kamene, ali…
Imam ja glava na pretek dok tu livadu imam!
Dole, kraj Bistrice.
Gde ogrnem kivote kad udare vetrovi.
I upalim kandila dok se zvezde ne razgore.
Razbrojim vekove pa ih zadenem za pojas i šajkaču.
Tu gde se srpstvom podvižavam.
Gde jesam, gde jedino jesam…
Otimaju mi tu livadu, vele da je njihova, prete, kunu, nude…
Evo ti je, velim, ako ti se odazove, ako ti se obraduje, ako ti zazeleni ovako- tvoja je!
Ako je tvoja zašto Bistrica podivlja, zaurla, besno ustrči uz obale, što ti gase ognjeve..?
Zašto ti se srp slomi o bosiljak; što se saplićeš o detelinu, zašto te ni jedan kamen ne poznaje?!
Zašto mojim imenima zoveš sve tvoje?
Evo ti- uzmi sve što nisi palio, rušio, proterao, oteo, pobio…
Što stojiš, uzmi! Tvoje je sve gde nema moje krvi rasute!
Evo ti crkava i manastira ako su tebi lomljene kosti srastale o taj kamen.
Ako imaš livada a da nisu poleni ove livade- nosi, tvoje je!
Ruši sve što je moje ako iza toga ostane šta tvoje!
Tvoje što nije na temelju mojega, što nije iz moga korena, što nije iz mojih pesama, što nije nisu moje setve i kalem.
Evo ti jutra gde nema mojih jutrenja, i gde god voštanice zgasnu i ne razveje se tamjan- uzimaj, grabi, tovari i beži.
Što stojiš, ajde, imaš valjda nešto stopa a da nisu moje..?
Tu jesam, tu jedino jesam…
Ima ta livada, najzelenija od svih.
Nit se kosi, niti kad vene.
Kosovi će me mrtvoga doneti na nju, i ovaj kamen iskušenički za uzglavlje.
Nek Bistrica ukleše: “Raduj se, Srbine, dok god ti je Kosova i Metohije! Goniće te ali te stići ne mogu! Ti si već tamo gde se još stizalo nije, pošao odande gde se i kamen monaši. Raduj se, Srbine, i ne daj nikome- tvojom su krvlju svoje rodoslove pisali…”
Pričao sam kamenu o travi.
Gde je najzelenija.
Nit je ko kosi, niti kad vene.
Dole, uz Bistricu, gde Gospod svrati da počine.
Mihailo Medenica
