Jedan od uticajnijih američkih štampanih medija – i to povezan sa široko shvaćenom tamošnjom oligarhijom moći, a ne samo sa vladajućom ili opozicionom garniturom – dnevnik „Njujork post“, kategorički se oglasio o stanju u Srbiji. Suština analize je sledeća: „Greška Zapada je u tome što misli da će posle Vučića biti bolje. Vučićeva opozicija je mešavina ekstremista i idealista, ultranacionalista i nacionalista.“. 

Gotovo istovremeno, u prilog Vučića gorljivo je progovorio ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Bocan-Harčenko. On je, nesumnjivo uz odobrenje Moskve koja se prethodno neko vreme distancirala od Aleka bez Kosova, izjavio da „Zapad želi da na čelo Srbije, umesto predsednika Aleksandra Vučića, postavi slabog političara koji bi bio pod potpunom kontrolom Evropske unije.“

Naizgled paradoksalno: medijski glasnogovornici Zapada tvrde da od Vučića boljeg kvislinga u Srbiji ne mogu da nađu, dok uporedo zvanični predstavnik Rusije kaže da je on branilac suvereniteta koga zapadni centri moći žele da potčine. Kako to objasniti? Tu je „stara“, i ponekada dobra istorija, da nam pomogne. Kako neko reče – pod kapom nebeskom nema ničeg novog!

Krajem 19. veka banane su postale popularne u SAD. Minor Kejt, beskrupulozni američki biznismen, prepoznao je šansu da od toga napravi veliko bogatstvo. Samo mu je trebalo mnogo jeftinih banana. Radi toga je počeo da radi na stvaranju multinacionalne kompanije, koja bi se bavila što povoljnijom zagraničnom proizvodnjom a unosnom domaćom prodajom tog tropskog voća. 

Tako je rođena čuvena „Junajtid Frut Kopani“ (United Fruit Company). S obzirom da su u zemljama Srednje Amerike postojali izuzetno pogodni uslovi – od klimatskih do bagatelne radne snage – za proizvodnju banana, tamo je, sa juga SAD, preneto težište proizvodnog dela njenog poslovanja. A da bi profit bio maksimiziran, nužno je bilo napraviti korisne aranžmane sa vladama država regiona. Korupcija tome doprinosi, ali nije dovoljna, tačnije može da ispadne nekontrolisana. Da ne bi tako bilo, Kejt je brzo izlobirao da američka administracija počne da pruža potporu inostranim poslovnim poduhvatima njegove kompanije.

JFK posle toga nije ostala samo u domenu poslovanja sa voćem. Iako su banane i dalje bile glavni izvor profita te firme, ona je ulazila u druge oblasti (od transporta do kontrole poštanskih aktivnosti), i to ne uvek samo sa namerom da u njima dodatno zaradi, već i kako bi učvrstila svoj položaj ili pozicije vlade SAD u nekoj zemlji. Kao što je oficijelni Vašington širom sveta pomagao svoje kompanije, i one su, tamo gde je iz nekih interesa on to želeo (radi nekih drugih preduzeća, geopolitičke dominacije, cenkanja sa drugim silama), njemu davale asistenciju.

U narednim decenijama ta kompanija se ipak ponajviše bavila upravljanjem nemalim brojem latinoameričkih država. Smatra se da je stajala iza čitavog niza državnih udara, likvidacija nepodobnih političara, intelektualaca i sindikalnih lidera, krvavog gušenja stotina štrajkova, izbijanja ratova, potplaćivanja političara i drugih velikih afera. S druge strane, forsirano je podupirala one lokalne moćnike koji su demonstrirali spremnost da služe globalnim gospodarima iz kruga kome je JFK pripadala. 

Sve to je, naravno, radila ne sama,  već zajedno sa oficijelnim Vašingtonom. Pri tome, prekookeanski anglosaksonski kolonijalni kartel je – pragmatičan kakav poslovično jeste – pokazao veliku geopolitičko-poslovnu toleranciju. Ono što su bili njegovi prioriteti žestoko je branio u nominalno nezavisnim a zapravo pokorenim državama koje su zbog JFK prozvane „banana republike“. Opet, u drugim sferama dopuštao je aktivnosti firmi iz konkurentskih zemalja – kako ekonomski tako i politički – od Velike Britanije do Nemačke. Amerikanci su dobro razumeli da im se ne isplati da potpuno zavrnu slavinu. Dok poneko lonče mogu da napune i drugi, ako su razumni, prihvatiće regionalnu dominaciju Vašingtona. No, ako se potpuno nađu pred zidom, u inat će početi da rovare makar i kako bi američkoj strani napravili izvesnu štetu, ako već za sebe nisu bili u stanju da izvuku korist. 

Vratimo se posle male istorijske ekskurzije u 21. vek, i to na naš brdoviti Balkan. Stvari sada slično funkcionišu u Srbiji kao i u Centralnoj Americi. I pre Vučića naša zemlja je poprimila karakter „banana republike“, a on je taj proces totalno zaokružio. Razume se, primarno je zapadni kvisling, ali u dogovoru sa Vašingtonom, Briselom i Londonom, radi „mira u kući“, nešto daje i Rusima. Oni se povremeno naljute jer pretera sa svojim fejk balansiranjem, pa ne samo što Zapadu da mnogo više, već i direktno ugrozi ruske interese, kao što se dogodilo sa isporukom oružja Ukrajini. Međutim, naš lukavi Sorošev mali od palube, shvati poruku, a njegovi evroatlantski mentori su dovoljno proračunati i hladnokrvni da mu daju bar žuto svetlo za ono što usledi, te tako Alek učini nešto dodatno za Kremlj kako bi se on smirio. 

Sada je u središtu takve igre Naftna industrija Srbije. Moskvi je bitno da u vezi sa njom zaštiti svoje interese, a svesna je da zadnju reč oko toga ima Vašington. Sa njim joj je lakše da se dogovara nego sa ideološki ostrašćenim Briselom, ali to ne znači da baš oko svega može da nađe zajednički jezik sa Trampom. Srećom po ruske pozicije u Srbiji, Balkan za Belu kuću nema veći značaj, pa su tu realniji za Rusiju prihvatljivi aranžmani nego u strateški značajnijim zonama za njene prekomorske prijatelje-neprijatelje. Međutim, jedno pitanje se ipak ni ne postavlja u velikodržavnim krugovima: čiji je Vučić primarno čovek? Odgovor je jasan: raznih zapadnih igrača! 

Dragomir Anđelković

Rusi polaze od toga da će moći da se sporazumeju sa onim ko u tamošnjem akcionarskom društvu za kontrolu „bana republika“ trenutno ima najveću težinu (Tramp), te da će u skladu sa tim, uprkos svojim interesno-emotivnim vezama sa drugom zapadnom frakcijom (preko porodice Soroš), Vučić postupiti kako ključni gazda kaže, te vezati NIS tamo gde i Moskvi odgovara. Stoga i poručuju da ga podržavaju jer nije potpuno pod kontrolom EU, što je kompatibilno sa američkim medijskim apelima da ga još ne treba otpisati. 

Toliko o perspektivi iz koje nas posmatraju velike sile. Sami smo za to krivi jer prihvatamo da Srbija bude „bana republika“, dok svoju političku energiju trošimo na sekundarno pitanje: koje domaće sluge stranih gospodara će je predvoditi. Da su Srbi i ranije tako postupali, Srbija bi još bila pod Turcima. Krajnje je vreme da to shvatimo i damo sve od sebe da sadašnja studentsko-građanska borba ne ostane u okvirima kolonijalnih kozmetičkih promena. Cilj mora da bude istinsko unutrašnje oslobođenje Srbije kako bi mogli da se borimo i za spoljnu slobodu. Da li za to još imamo snagu ili smo klinički mrtva nacija? Želim da verujem u prvo tj. da u nama i dalje nije potpuno ugašen oslobodilački plamen predaka!

Dragomir Anđelković