U zemlji u kojoj je dan isto što i noć, gde sunce ne greje, nego posmatra sa visine kao kamere na svakom ćošku, nada se više ne prodaje ni na kioscima. Previše je jeftina da bi vredela, a previše skupa da bi iko mogao da je kupi.
Pravda je odavno zakopana. Nisu joj podigli ni krst. Samo su preko nje izgradili autoput za privilegovane. Njen grob niko ne obeležava, ali svi znaju gde je – tačno tamo gde se prestaje disati slobodno.
Vlast se više ne skriva iza naroda – ona ga koristi kao kulisu. Kao platno preko kojeg maže svoje parole, statistike i prazne reforme. Svaka reč im je konac, a mi smo marionete koje plešu bez muzike, ali po naređenju.
Policija više ne štiti zakon. Oni štite red. Ali to nije red koji donosi mir, već red koji donosi tišinu. Tišinu pod šlemovima, pod čizmama, pod kamerama, pod pretnjama. Red u kojem nema mesta za pitanje. Red u kojem odgovor dolazi pre nego što išta kažeš – kao pesnica.
Crkva… Crkva ne grli. Ne štiti. Ne viče kad se biju slabiji. Ona šapuće molitve za moćne, blagosilja tamu kad dođe u odelu, i ćuti kad vidi zlo u prvim redovima. Bog jeste svetlost, ali zidovi su postali debeli, a zlato je prejako da bi kroz njega prošao bilo kakav zrak.
I u svemu tome, ostaje jauk.
Onaj iskonski. Onaj što ne ide kroz usta, već izbija iz grudi, iz stomaka, iz duše koja više ne zna da li treba da ćuti ili da vrišti. Jauk koji ne traži rešenje, već priznanje da nešto nije u redu. Vapaj predaka koji su ginuli za slobodu, i potomaka koji se rađaju bez nje.
To nije samo krik bola.
To je jezik naroda kad mu uzmu sve – i hleb, i reč, i dostojanstvo.
Ali jauk ima moć. On je poslednje što ostaje kad sve ostalo nestane. On je zvuk koji razbija tišinu. On je podsvesni poziv – ne da se beži, nego da se pamti. I da se, kad dođe trenutak, stane uspravno.
Jer ovde apokalipsa ne dolazi sa ognjem s neba.
Ovde dolazi kroz dnevnik u 19h, kroz saopštenja, kroz pretnje, kroz ćutanje.
I svi se prave da je to normalno.
Ali ispod svega, zemlja bruji.
I bruji jaukom koji čeka da preraste u glas.
Bojan Jovanović
