Naprednjaci su dakle, kako istorijski izvori govore, nastali od radikala, a radikali su na ovim prostorima u prošlosti izgubili sve bitke. Ali, ti njihovi porazi nisu bili obični, bili su to slavni porazi pretrpljeni od brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Jasno je dakle da naprednjaci od svojih predaka radikala vuku genetsku predispoziciju ka slavnim bitkama u kojima vole da budu poraženi, ne znam da l’ sam vam to napomenuo od brojno nadmoćnijeg, po mogućstvu što surovijeg neprijatelja, jer što je neprijatelj suroviji, porazi su veći a samim tim i slavniji.
Pošto su Hrvati počeli da ih kuliraju, a naprednjaci nisu baš toliko hrabri da izvrše invaziju i napadnu Hrvate na Tompsonovom koncertu, te nakon što su se zadovoljili verbalnim napadom na neustrašivu Severinu (neustrašivu dabome, ko voli nek pogleda), ostalo je da u Srbiji traže nove neprijatelje.
Na red su došli Slovaci, to je jedan strašno krvoločan narod, koji se u Bačkom Petrovcu služio oružjem koje direktno utiče na mozak (mozak i naprednjake dozvoljeno je spajati samo u parodiji) a to je likovna umetnost.
I tako su u Bačkom Petrovcu neustrašivi naprednjaci pretrpeli poraz epskih razmera. Vraćajući se sa bojišta junačkog pevali su pesmu iz sada nastalog postbačkopetrovačkog ciklusa:
u Petrovcu Bačkom
boriše se ćaci
slomiše im krila
surovi Slovaci.
Dok su se slavno povlačili bežeći od surove izložbe, dakle oružjem koje će u narednom periodu biti zabranjeno poveljom UN, njihov predvodnik u nedostatku dva vrana gavrana pozvao je ajfonom predsednika stranke, koji se u tom momentu nalazio u poseti Daretu Glišiću, koji se za razliku od ostalih naprednjaka uspešno oporavlja od operacije na otvorenom mozgu, a zajedno sa njim oporavila mu se i frizura. Rukovodstvo naprednjaka je inače i nedostatku drugih pobeda svaki čas kod Glišića, što je ovog realno smorilo, kažu da im je rekao, aman ljudi pa nije ovo „48 sati svadba“ šta se stalno selfirate sa mnom, zar nije dosta što ste me slali kod Sarape, a šta kod Sarape čoveku drugo može da se desi… Ali nisu svi naprednjaci Glišićeve sreće, recimo Goran Vesić izgleda nikako da se oporavi od najteže moguće operacije u istoriji hirurgije, operacije na otvorenom mu slepom crevu. Prema oskudnim fotografijama koje je vaskoliko srpstvo dobilo iz bolnice u kojoj se Vesić junački bori protiv otvorenog mu slepog creva, njemu se za razliku od Glišića ni kosa nije oporavila. Al’ šta ćeš… Boj ne bije kosa u junaka…
Vođa poraženih naprednjaka je dakle prekinuo posetu Vučević Miloša, saopštivši mu da su u Petrovcu Bačkom doživeli težak poraz epskih razmera, na šta je ovaj pokušao da počupa svoje ruse kose (što mu naravno nije uspelo) jer je želeo da on bude vođa poraza epskog. Predsedniče, napali su nas likovnom umetnošću, a bilo je tu i umetničke fotografije, ne videh nikad tako surov narod poput Slovaka. Ah zaboga, odgovori Vučević Miloše, junoše moje, idemo na Limanićane, istim sredstvima. Oslikaćemo po zgradama njihovim srpsku trobojku, a ovog puta ću vas ja predvoditi, makar me surovi Limanićani isprskali vodenim bojicama, pa čak i temperama… Po meni će nastati čuvena izreka: “dva loša Limanićanina, isprskaše temperom Miloša“. Potom okrenu svoju saborkinju Brnabić Anu kojoj reče da u slučaju poraza na Limanu ona ode da živi u zadužbini svojoj pod nazivom vila Jovankina.
Kad razgovor završi Miloš, dramski pozdravi svog druga Dareta, rečima, Dare brate, kuliraj ti tu, a ja moram na Liman u slavni poraz gde će me brojno nadmoćniji surovi Limanićani isprskati vodenim bojicama a možda čak i temperama… A Glišić u fazonu, bože ludog čoveka, ko se ovde zaista šlogiro….
Limanićani su se naime odavno zamerili naprednjacima, jer su na izborima za mesne zajednice limanićanske naprednjaci izgubili, a ko je protiv naprednjaka taj je naravno i protiv Srbije, bez obzira da li se zove Novak Đoković, Emir Kusturica, Dejan Bodiroga, Nemanja Vidić, Goran Marković ili je Limanićanin…. svi su dakle oni protiv naprednjaka, a samim tim i protiv Srbije.
Zbog toga su hrabri naprednjaci krenuli da slikaju srpsku trobojku po zgradama limanićanskim. Bez obzira što ove zgrade realno pripadaju Limanićanima, te što po zakonu po tuđoj, a samim tim i limanićanskoj imovini niko ne bi smeo da crta.
Al’ boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije tempera u naprednjaka. Krajnji ishod bitke još nije poznat, al brate čim se bore naprednjaci, garant će da izgube.
Jer vidi, nekad je za Novosađane važilo pravilo, nemoj mene slati u rat ja ću se tamo pomiriti. O tome je govorio dobri Đole. Al’ kako mnogi nisu hteli da slušaju Đoleta, došlo je do promene stava, naročito od novembra prošle godine….
Bratislav Braca Marković
