U Bosni živi čovek, što ga zovu zmijar.
Ne običan zmijar, već zmijar stari, iskusni –
On zna gde guje žive, zna koje su otrovne,
I kad neko bude ujeo – on spas donese.
Zmijar kupa zmije, nežno ih mazi,
Iz njihovog otrova pravi lek i protivotrova kvas.
Ljudi dolaze s nadom, sa bolom i strahom,
Jer zmije su razne – od male do velike,
Neke obične, a neke – one najgore, s vrha brda.
Ali danas, u ovoj zemlji,
Nema više zmijara.
Ima guja – mnogo guja, u skupštini i hramu,
Političari i popovi, što guje su sami,
Guje koje znaju da mogu biti ujedene,
Ali nema ko da im da protivotrov.
U svetu gde guje šapuću i lažu,
Protivotrov je nestao – pa se otrov širi.
Nema zmijara, nema spasa,
Samo zmijski otrov, u rečima i delima,
Koji nas polako jede, iznutra.
Nekada, zmijar bi danju i noću
Patio se i znojio, tražeći otrov.
Znajući da samo tako može da spasi,
Da protivotrov napravi – za svakog ujedenog.
Danas, zmijara nema, ili se skriva,
A guje su se umnožile – po skupštinama, ulicama,
I liturgijama, gde guje u belom sjaju
Blistaju kao da nisu zmije, već anđeli čisti.
Guje se gledaju, laju i grizu,
A narod? Narod se pita: gde je lek?
Gde je zmijar, gde je neko ko će ih uhvatiti za vrat,
Ko će otrov izvući i lek napraviti?
Ali nema tog zmijara, nema tog heroja.
I nema protivotrova – jer guje se same leče otrovom,
Jedne druge ujedaju, i još jače otrovaju,
Dok narod gleda, i ćuti, i trpi.
Da li je ovo tragedija ili komedija?
Možda je to naša nova realnost –
Gde zmije same sebi prave otrov,
I nema ko da ih kupi, nema ko da ih ukroti.
Zato, ako jednom neko nađe tog zmijara,
Možda još nije kasno.
Jer dok guje vladaju, a protivotrova nema,
Sve je samo otrov i otrov – i kraj jedne zemlje.
Bojan Jovanović
