„Prodao bih i London, samo kada bi mogao da nađem kupca“. U jednom značajnom istorijskom izvoru ostale su zabeležene te reči engleskog kralja Ričarda I Lavlje srce, koji je vladao od 1189. do 1199. godine.

Uprkos široko rasprostranjenoj romantičarsko-junačkoj prestavi o njemu, u pitanju je bio krajnje krvoločan, grabežljiv i nacionalno neodgovoran vladar. I za feudalna vremena kada se politika neskriveno vrtela oko ličnog egoizma moćnika – hladno sudeći po faktima o njegovom delovanju – Ričard I iz dinastije Plantagenet bio je nesumnjivo opskuran.

Zato je dobro shvatao značaj onoga što bismo danas nazvali „odnosi sa javnošću“. Veliki novac sistematski je ulagao u delovanje trubadura i drugih zabavljačkih te intelektualnih najamnika, kojih je vazda bilo oko moćnika spremnih da razreše kesu. Činjenice nije mogao da izmeni iako je bio u stanju da ih delimično gurne u drugi plan, ali je bitno uticao na njihovu interpretaciju.

Ona je preživela vekove i dočekala doba nacionalnog buđenja, kada su svi narodi, pa i engleski, tražili patriotske mitove. Nije bila bitna istina već koliko nešto koristi nacionalnom ponosu i mobilizaciji. Kada se na to nadovezala anglosaksonska uloga u globalnom širenju masovne kulture, stigli smo do toga da je Ričard Zlotvor širom sveta (van stručnih krugova) prihvaćen kao „pozitivni“ Ričard Lavlje srce.

A dok Englezi stvaraju i šire nacionalne mitove koji im koriste, mi Srbi radimo drugačije. Prihvatamo, makar poslednjih stotinak godina, ono što nam šteti. Od jugoslovenstva, preko titoizma, do priča o našoj krivici za sve i svašta što se dešavalo tokom ratova za „jugoslovensko nasleđe“.

To ima i personalnu dimenziju pa brzo zaboravimo nedela naših lidera, te posle nekog vremena počnemo da ih olako ocenjujemo pozitivno. Tome doprinosi i fakat da često imamo nizove loših političara, pa nam mizerno što učine poslednji u tom lancu opere one koji su bili pre njih.

Slobodan Milošević je bio boljševik i Jugosloven, koji se za Srpstvo borio instrumentalizovano a ne primarno, ali ono što je usledilo posle 5. oktobra, te njegovo objektivno odvažno držanje u Hagu, oprali su ga. Mnogi koji su bili protiv njega dok je bio na vlasti, danas se o njemu izražavaju relativno lepo.

Slobodan Milošević

„Žuti“ koji su vladali pre SNS-a napravili su dosta štete, od nacionalne do ekonomske sfere. Ali ono što je potom učino Vučić (uz to usisavši veliki deo „žute“ ekipe), u očima nemalog dela nacije amnestiralo ih je. Sada nam se u skladu sa tim neki likovi koje smo pre desetak godina zdušno osuđivali, nude kao „spasioci“.

Sve to dobro shvata aktuelni, iako već ranjeni, sprski spin (prevarantski) diktator Alek bez Kosova. U skladu sa tim ozbiljno radi na stvaranju osnova za revitalizaciju svog lažnog lika posle nekog vremena. Mnoge besmislice koje sada priča, sagledane u tom svetlu i te kako imaju smisla.

Svestan je da njegov projektovani imidž ne može da ne pretrpi štetu u fazi kada se približava padu i posle njega, ali lukavo radi na tome da kasnije – kada nastupi razočaranje u one koji ga naslede, odnosno oni vrlo brzo započnu rat za vlast pošto je on izgubi – elementi iskrivljene slike počnu ponovo da se sklapaju kako mu odgovara.

Ta slika neće biti baš onakva kakvu sada emituju Pink i Informer, ali i njena trećina, ako preživi vreme, za Vučića će biti premija. Njegova politika je za Srbe samozatirući (geo)politički satanizam, i ako tako ne bude ocenjena, ne samo da će istorijska pravda ponovo biti silovana, već ćemo nastaviti – koliko i sa jugoslovenskim i titoističkim zabludama – da prizivamo nesreće. Nacija koja se i mentalno ne oslobodi onoga što joj je naštetilo, kopa sebi novu jamu!

Zajednice u mnogome prolaze onako kakvo im je istorijsko sećanje. To olako zaboravljamo a barabe koje se poslovično dočepaju našeg nacionalnog kormila, što je i razumljivo, nisu spremne da se uhvate u koštac za neistinama koje oblikuju našu sadašnjost i trasiraju put za budućnost.


Dragomir Anđelković FOTO: KTV

To ih samo po sebi ne interesuje jer su zaokupljeni pljačkanjem Srbije, a i opasno je suočiti se sa ukorenjenim predrasudama u svesti nemalog dela nacije. Više se isplati eksploatisati ih. Pored toga, žive laži često odgovaraju spoljnim silama koje nastupaju kao postmoderni okupatori naše zemlje te njihovoj intelektualnoj, medijskoj, političkoj i NVO petoj koloni u Srba, kojima oni koji čine oficijelnu Srbiju po pravilu izbegavaju da se suprotstave.

Sve to nas gura sve dublje u grotlo nacionalne propasti. Na mah nam deluje da smo, zbacivši jednu lošu vlast, počeli da se iz njega izvlačimo, a onda se ispostavi da je to bila iluzija.

Da bismo iz tog paklenog kruga izašli, između ostalog, konačno moramo da povedemo veliki rat za istinu o našoj prošlosti!

To, koliko i borba protiv sadašnjeg zlog režima, udbaškog bratstva koje opstaje i dok se vlasti menjaju, te novih evroatlantskih eksponenata koji nastoje da posle Vučića dođu na čelo Srbije – za patriotsku Srbiju mora da bude prioritet. Ako se ne posvetimo isušivanju močvare istorijskih laži, nema nam istinskog spasa!

Dragomir Anđelković