Mi Srbi često volimo da se hvalimo. Takvi smo, šta god radimo, čega se dohvatimo, u svemu smo najbolji. Kada bi postojala sportska disciplina u samohvalisanju, sigurno bi zauzeli visoko mesto. I to nam ne bi bilo dovoljno, jer, ako nismo prvi u nečemu, kao da nismo ni učestvovali.
Tako i u turizmu. Dolaze stranci, visoka posećenost stranih turista, doduše neznatno opala u junu, ali tu su ostali meseci, kada ćemo sve to nadoknaditi.
Naše turističke organizacije (ima ih u svakom selu) ponudiće strancima posetu i obilazak strašnog Ćacilenda i razrovanog centra u prestonici, i oni će biti oduševljeni. Videće, što je najvažnije i pričaće svima, da je poseta Ćacilendu, poslednjem stubu odbrane poslednjeg umobolnog evropskog diktatora bila impresivna. Naročiti utisak je ostavila ta odabrana svita boraca koja je svojim požrtvovanjem oterala i samu vojsku da promoviše svoje oficire na neko drugo mesto, izvan ove lepote. A ti miomirisi koji dolaze iz jednog bivšeg beogradskog parka podsećaju na mirise sa dalekih morskih destinacija, miris soli i borovine… Divota, što bi rekao naš Arsen, pesnik kantautor.
Ali, vredi posetiti krajeve i van Beograda, kada se to realizuje, videće ti strenđeri šta je to turizam.
Srbija je lepa, kontinentalna turistička destinacija, sa mnoštvo reka, jezera, planina, sela i banja.
Znači za svakoga po izboru i volji.
I sve je besprekorno čisto, sve uređeno…
Beograd je grad koji ne prećišćava svoja govna, sve ih elegantno isporučuje u Dunav, pa, eto, verovatno bi zanimljivo bilo, ovoga puta, krenuti niz ovu veliku međunarodnu reku, koja je najimpresivnija u svom donjem delu. Predeo Đerdapa i đerdapske klisure je sam vrh. Doduše ni ovde ne postoje kolektori za izmet, ali zato svaka opština (ponavljam) ima turističku organizaciju, u kome dominiraju frizeri, šusteri, alatničari, pravi kadar na pravom mestu. Svakodnevno nekolicina kruzera obilazi nalickani Golubački grad, u kome se dive vetrenjačama sa susedne rumunske strane, zatim u Donjem Milanovcu, mom rodnom mestu, dozvolite mi da se ovde malo više zadržim.
U Donjem Milanovcu za potrebe obilaska i posete evropskih i američkih penzionera – turista postavljena su čak dva pristana, i uputstvo, kako obići ovaj lepi gradić, a ne slomiti nogu. Ako krenu sa zapada naićiće na rodnu kuću našeg velikog mecene kapetan Miše Anastasijevića – zatvorena, privatan posed, ispred nje je plaža koja se renovira, a do nje kej koji je puko u onoj velikoj nepogodi pre pet godina i u kome pet stranih radnika prebrojava kamenje. Turisti mogu po volji da se pridruže ovoj radnoj ekipi i da se sami uvere u blagotvorno psihološko dejstvo “brojanje kamenja”.
U parku je neko drveće, opet neautohtono, tamo gde su posečene topole. I svuda rupe, nezatrpani kanali, izvrnute pločice… i dva ugostiteljska objekta uz jedan koji povremeno radi. Kafana na potoku suvlasništvo našeg predsednika opštine, postavljenog lično od Vučića. Nekada najčuveniji hotel “Lepenski vir” preživljava teške dane i pitanje je kad će postati istorija.
Ako naš turista posle ovoga ostane čitav, naravno neće potrošiti ni dinar i na kruzeru će sve do Kladova pričati, kako je dobro prošao, i kako mu je kuk izdržao.
U Kladovu je bolje, možda najbolje, nema tih donjomilanovačkih atrakcija, ali nema ni lep Dunav, ima plažu, hotele, restorane, turističku organizaciju, ali nema onu egzotiku. Dobro, i oni nemaju kolektor, ali je lepo. I tako dalje i tako redom sve do Radujevca gde će izaći iz lepe nam Srbije i najlepšeg kraja koji toliko toga ima, samo nema ljudi (vodećih), ali i u tome je draž, možda sva lepota lepe nam zemlje Srbije.
Šta lepe, oprostite, najlepše po sto puta
Siniša Stojčić
