“Divide et impera”.

Mnogi su se koristili i mnogi se koriste ovom izrekom.

Ne znam šta je gore, da zavadiš pa vladaš ili kada ti cilj opravdava sredstvo? Da li je žudnja za vlašću najveća strast? Zbog čega bi zavadio ljude, narode, braću? Zbog čega bi uradio sve, pa i gazio preko mrtvih? Šta je to zbog čega bi to uradio? Vlast? Kakva vlast?

Kakva je to vlast koja pobudi u tebi najgore porive. Zbog čega odlučiš da u sebi hraniš zlo, da deliš nesreću? Pare, osećaj moći, vlast nad ljudima, državom, vojskom, policijom, komandovanje bolnicama, sportom, privredom?

Probudiš se ujutru i shvatiš da svima možeš da uništiš život, da im „krojiš sudbinu“, da igraju kako ti sviraš. Ta želja da se mešaš u tuđe živote je prvi korak do ludila, prvi korak Pandorine kutije. Da napraviš okolnosti da zavise od tebe. Da moraju da te pitaju, da te „konsultuju“, da odobriš, da pristaneš, da klimneš glavom. Valjda taj osećaj čini čuda, stvara adrenalin i oboljenja više vrednosti i otvara puteve za još više. Okrećeš se za raznim ženama i pokazuješ prstom na njih. Biraš ih, gledaš, merkaš, kuckaš prstima po stolu i loviš. Gledaš u ono što možeš da vidiš: noge, grudi, dupeta, nabrekla usta i iscrtane obrve. Sve namazano najskupljim kremama i sija na suncu kao LED osvetljenje. A onda kao alfa mužjak uletiš im u život sa „ludenje – šizenje“ fazonima, svi se smeju, neka nova iskustva i napumpano hvalisanje, a za godinu dve napraviš haos, užas i pakao. Svima. Ali loži te to. Pališ se na to da se sve vrti oko tebe. Šta fali? Na kraju krajeva jednom se živi, a samo jedan od 5 miliona postane vlasnik harema. Je li to neki zločin? Jeste! I to kakav.

Nema veze, ti nastavljaš dalje, tu je i lova. Nikad nisi znao sam da zaradiš bilo šta, ali sad je oko tebe brdo love i svi nešto pitaju, svi nešto traže. Ne treba ti puno da shvatiš kako stvari mogu da funkcionišu. Vidiš da ima tu nekih „zakonskih ograničenja“, koja remete taj osećaj mačo frajera, pa je sasvim logično da malo flertuješ i sa zakonom, čisto da se stvari postave na svoje mesto, pa da se ozvaniči da je zakon u tvojim rukama i da će biti onako kako ti kažeš. Kad te optuže za visok procenat aflatoksina u mleku, ti promeniš zakon i povećaš zakonom dozvoljen procenat aflatoksina u mleku. Kad te optuže da ima korupcije prilikom priatizovanja državnog zemljišta ti doneseš zakon o besplatnoj konverziji zemljišta. Kada te optuže za nepoštovanje pravilnika prilikom izgradnje tunela na autoputu ti ukineš pravilnik. Daaaa, ludilooo, kakav je to moćan osećaj. I pitaš se u sebi ima li još nešto gde nisam najjači?

Pa kad vidiš da postoje budžeti i fondovi gradova i opština… ijaoooo, pa to je tek igra miliona. Kako sad tamo neko u nekom mestu da zaradi lovu kojom može da raspolaže kako on hoće? Ili da pravi tom lovom, ne daj Bože, neku konkurenciju? I sad počinje završno ludilo. Određuješ ko sme da radi, šta sme da radi, koliko sme da radi, pa kad i zaradi, koliko sme da mu ostane. Kakvo ludilo!

Pa onda vidiš da ti fali milijarda. Ništa lakše, samo digneš akcize na gorivo. Pa ti fali još jedna milijarda. Šta je problem, prodaš malo državnog zemljišta, otvoriš rudnik, zasadiš negde malo marihuane. Ko ti šta može? Lako je dobrim ljudima upravljati, reče neko, a ti dodaješ i ovcama koje pasu. Pa onda kreneš da se igraš policije i vojske, da se preganjaš sa školama i fakultetima… U bre, pa i ovde može da bude zanimljivo.

Prodaš neki tenkić Poljacima, kupiš ratne avione rafale bez naoružanja, prodaš municiju Siriji (ne naplatiš), uvezeš sprave za mučenje… Uvezeš LRAD pa opališ po studentima i narodu zvučni top, hapsiš, preduđuješ, pretiš, makljaš. Konačno si i komandant, vojskovođa, strateg. Ratuješ protiv svoje omladine. Mola malo mišići i sila da se pokažu. Smenjuješ direktore škola i obrazovnih ustanova. Postavljša nove. Koju ćemo za direktoricu gimnazije, onu sa najvećim sisama ili ovu sa diplomom? Ahahahahaha, kakvo ludilo jbt. Pa ova zemlja je raj. Ja sve mogu čoveče – govoriš u sebi i izrastaš pred svojim sopstvenim očima u boga. Tooo, zašto ne bih napravo kult?

Polako počinju da se kače slike sa tvojim likom po školama, a onda po firmama, opštinama, gradovima, na bilbordima. Svuda. Pogledom miluješ beton, a rukom podignutom u vis i stisnutom šakom pretiš izmišljenim neprijateljima, a raduješ se svojoj poziciji koju si osmislio i izgradio. Kako ti je dobro, rekli bi neki. Sve, ama baš sve zavisi od tebe. I niko ti ništa ne može. Nema odgovornosti.

Da li je tako?

Za vreme stvaranja kulta zlatnog bika narod doživljava sepsu.

Podele na svakom koraku, omraza, agresivnost, ekstremizam… Huškanje, ogovaranje, laganje, manipulacije, prevare, izmišljanje, pretnje, prebijanja… Niko nikome ništa ne veruje. Podeljen narod duboko i skoro nepremostivo. Nema se dovoljno ni za račune, ni za lekove. Ko ima decu taj kuka u sebi iz sveg glasa. Odeš na selo da kupiš sira, a tamo nema ni mleka, ni krava, a kamoli sira. Kupio bi malo pršute i slanine, nema ni toga. Nema svinja, nema teladi, nema ovaca. Nema ni paradajza, ni boranije, ni graška. Niko ne sadi. Pola Srbije zaparloženo. Hteo bi da se bar malo osladiš, da kupiš lubenicu. Nema ni lubenica, ni dinja. Možeš da nađeš nekog seljaka sa lubenicama sakrivenog iza nekog hrasta ili raspalog bilborda (na kome on pogledom miluje beton). Sakriven seljak, stoji pored svog bostana i ćuti. Kad priđeš da ga nešto pitaš on ćuti. Kada na kraju, posle merenja lubenice pitaš koliko košta, on glasno hukne i kaže: „uffffffff, otkud bre znam koliko je. U Svetoforu je 36 dinara za kilo, u lidlu je 42, u Maxiju je 45, a kod mene je 60 dinara kilo. Ne kažem da je kod mene slađa i bolja, nego kažem da ja djete ne mogu da ti dam ispod 60 taman crk’o. E, tako“.

Izbrazdano lice seljaka ko zemlja u Boru od rudnučkih jama. A ruke tvrde i jake sve iskočile žile ko cevi koje potrpaše u naše reke. A pogled se izgubio. Negde daleko. Gleda u svoje imanje koje propada. Nema više ni snage, ni volje, a ni para da održava imanje. Gleda u Bukulju kako je pojedoše mašine, mineri i bageri. Gleda prema Kosovu, gde Srba i kad ima bolje da ih nema pod bezdušnim režimom Prištine. A sve ih manje ima. Pogled mu se gubi u Jadru, gde lešinari čekaju da srce naroda prestane da kuca da bi rastrgli aorte Mačve i Podrinja.

„Srbija ti je postala plen, dete moje!“

Miodrag Gavrilović

„Plen raznih vucibatina i nekakvih stranih kompanija, stranih vlada, stranih investitora. Nije briga njih za nas. Nije briga njih za šljivu, rakiju, pršutu, sir i beli hleb. Šta njih briga da li ćemo da krepamo ili da pasemo travu. To njih ne zanima. Njih zanima da ima kasirki u Lidlu, radnika u Leoniju i Juri. Zanima ih da ima ko da kopa, nosi, donosi, prinosi, da na koga ima da stave svoje majice sa nekim znakovima i da ih onda organizuje na kompjuterima ko šta i kako treba da radi. To ti se dete danas zove – progres. Imaš autoputeve, ali višpe niko nikom ne dolazi. Možda na svadbu. Ili na sahranu. Slabo se ko druži. Neko nekome da pomogne, pa to je danas vest, kao kad smo Švabama podigli zajedničku spomen kosturnicu u Lazarevcu posle Velikog rata. Znači čudo neviđeno. Pa nećemo valjda svi da radimo u stranim fabrikama? Treba neko da ima kravu i da je pomuze, da naša deca piju zdravo mleko, a ne u prahu iz Indije ili ko zna odakle. Treba neko da zaore, poseje, požnjeve… Ko će sutra peći rakiju? I od koje šljive?

Nema sigurnosti, poštenog posla i sreće. Budućnost ne znam da l’ postoji. Niko srećan, niko zadovoljan. Sve neka tuga i nesreća. E, to ti je danas Srbija. Boluje od sepse, ima upalu svih unutrašnjih organa. Sve je boli. Zagnojila. Liči kao da se nadvio neki zloslutni čir nad Srbijom. E, to ti je danas. Ova vlast ti je kao opasan čir na stomaku“, reče seljak i sede pored kolske zaprege, na neku tronošku.

A ti onda uzmeš lubenicu pod mišku i teškim nogama kreneš prema kući, prvo promašiš pravac, pa se vratiš. A nešto ti nije dobro. Zadihan, kao od kovida, zamaglio ti se vid. Pa kad te tako opauči seljak svojim razmišljanjem, a pametan seljak je vazda imao šta da kaže, onda dođeš kući pa ti glava zvoni k’o crkveno zvono. I onda vidiš da jeste to tako. Da je sve stalo, da su svi u nekom iščekivanju, da svi igraju na prstima, da se jedva suzdržavaju. A vidiš da neka bolest steže sve okolo i da steže naše društvo, gradove, sela, ljude. Svi pod nekom temperaturom i groznicom. U vazduhu tenzije i nemir. Postali smo država sa ozbiljnom dijagnozom. Sve nabreklo i nabubrelo i čeka da već jednom pukne taj čir nad Srbijom, pa da se očiste rane i gnoj. Čekamo da čir sazri, pa da počnemo da zaceljujemo naše rane i ožiljke.

Nije to vreme zlatnog bika, već ogroman čir nad Srbijom.

Miodrag Gavrilović